23.04.2024.Ukoliko ste pratili fudbal tokom prve decenije 21. veka sasvim sigurno se sećate čuvenog napadača Milana po imenu Filipo Pipo Inzagi. Oni srećnici koji su imali priliku da ga gledaju uživo kažu da je njegova tajna bila u konstantnom kretanju na ivici ofsajda, kao i ubitačnom instinktu za gol, što mu je omogućavalo da se uvek nađe na pravom mestu u pravo vreme. Zato je, verovatno, i nastala šala da bi smak sveta preživele samo bubašvabe i Filipo Inzagi.
Pošto je simpatični Pipo već neko vreme u penziji, u ovom tekstu ćemo se pre svega fokusriati na bubašvabe.
Ove insekte, koje nije baš najprijatnije sresti u spavaćoj sobi, bije glas da su praktično neuništivi. Njihova tajna je u posebnom genetičkom sklopu: ženke koje su pod stresom mogu da izlegu neoplođena jaja, iz kojih će potom nastati život. U pitanju je proces koji se naziva partenogeneza – embrionalni razvoj organizma iz neoplođene jajne ćelije.
Međutim, da li to znači da bi bubašvabe mogle da prežive baš sve, pa čak i nuklearni rat?
U principu, ova ideja deluje legitimno, s obzirom na to da se radi o vrlo izdržljivim stvorenjima. Mogu da budu bez hrane više od mesec dana i imaju druge karakteristike koje bi im pomogle da prežive apokalipsu dugo nakon ljudskih bića. Brzo se razmnožavaju u velikom broju, što im pruža evolucijsku prednost nad drugim vrstama. Takođe, imaju veću toleranciju na radijaciju od drugih životinja, a naročito od ljudi. Ipak, to bi im samo pomoglo da prežive dugoročno zračenje koje bi usledilo nakon nuklearnog udara. Bubašvabe u blizini nuklearnog epicentra bile bi spržene zajedno s ostalim živim bićima.
Čuvena televizijska emisija „Razbijači mitova“ (Mythbusters) sa kanala Diskaveri istražila je ovu tvrdnju u epizodi koja je emitovana 2008. godine. Njihov tim je sproveo testove koristeći tri grupe insekata: bubašvabe, brašnare i voćne mušice. Utvrdili su da, iako su bubašvabe bile sposobne da prežive doze radijacije deset puta veće od onih koje bi bile smrtonosne za ljude, brašnari su zapravo mnogo bolje prošli od bubašvaba.
Te iste, 2008. godine, premijerno je prikazan i animirani futuristički film WALL-E, u kom je naša planeta prikazana kao postapokaliptična pustinja puna đubreta koje smo za sobom ostavili. Robot koji sakuplja đubre pronalazi jedino živo društvo – iznenađujuće simpatičnu bubašvabu po imenu Hal. Ovaj popularni mit opstaje do danas, a pretpostavlja se da potiče iz glasina da su insekti „procvetali“ nakon atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju.
Profesor Tilman Raf, koji proučava zdravstvene i ekološke posledice nuklearnih eksplozija, kaže da još nije video nikakve dokumentovane dokaze za ovaj konkretni slučaj: „Video sam fotografije povređenih ljudi u Hirošimi oko kojih je bilo puno muva, i možemo da zamislimo da su neki insekti preživeli, ali i oni bi bili pogođeni, bez obzira na to što izgledaju otpornije od ljudi.“
Takođe, profesor Raf navodi da fokusiranje na jednu vrstu nije najbolja metoda, jer propušta složenost biološkog okruženja: „Moramo uzeti u obzir različite faktore, kao što su okolina, hronična izloženost, generacijski efekti i nedostatak hrane. Učinci nuklearne eksplozije su velikog obima, daleko veći od onoga što biste videli u pažljivo kontrolisanim eksperimentima i laboratorijskim uslovima.“
Dakle, sve upućuje na zaključak da bubašvabe, ipak, na kraju ne bi preživele nuklearnu apokalipsu. Ostaje još da se neki naučnici u budućnosti pozabave i fenomenom Filipa Inzagija.
Đorđe Majstorović, FakeNews Tragač
