12.05.2024.Da li ste nekad učestvovali u razgovoru nakon kojeg ste stekli utisak da vam sagovornik nije rekao tačno ono što misli? Ne brinite, u spas vam pristiže portal 24 sedam sa svojim tekstom pod naslovom „Poznati psiholog otkriva ključnu stvar u razgovoru: Pravilo 7-38-55 otkriva prave misli sagovornika”. U tekstu su površno prepričani zaključci dva istraživanja američkog profesora psihologije Alberta Mehrabijana iz druge polovine 20. veka. Međutim, niti je ovim istraživanjem utvrđeno nekakvo pravilo, niti su ga autori članka sa portala 24 sedam dobro protumačili, niti ono ima utemeljenje u savremenim analizama komuniciranja.
Premda se pri kraju spornog članka ističe kako je ovo Mehrabijanovo „pravilo“ često netačno interpretirano, autor ovog teksta ponavlja istu grešku tako što generalizuje rezultate njegovih istraživanja.
Američki profesor psihologije Albert Mehrabijan je, u saradnji sa kolegom Mortonom Vinerom, pre 57 godina objavio istraživanje pod nazivom „Dekodiranje nedosledne komunikacije” (engl. Decoding of inconsistent communications). Sprovođenjem posebno osmišljenog eksperimenta, autori su pokušali da dobiju odgovor na pitanje koji od dva aspekta komunikacije – izgovorena reč ili ton glasa – više utiče na procenu osobe o iskazanom stavu.
Za potrebe eksperimenta odabrano je ukupno 15 reči, od kojih je pet imalo pozitivnu konotaciju (draga, odlično, duša/dušo, ljubav, hvala), pet negativnu (zver, nemoj, ne, odlazi, užasno) i pet neutralnu (možda, o/oh, stvarno, tako/pa, šta). Dve ženske osobe bile su zadužene da ove reči pročitaju na tri različita načina – u pozitivnom, negativnom i neutralnom tonu, na osnovu čega su učesnici procenjivali stav govornika prema (fiktivnom) primaocu.
Rezultati eksperimenta s 30 ispitanika istraživačima su pokazali da različitim zaključcima o stavu komunikatora „uglavnom doprinose samo varijacije u tonu”. Na primer, ukoliko bi ispitanici čuli reč „odlično”, ali izgovorenu u negativnom tonu, oni bi više verovali neverbalnom aspektu komunikacije nego samom značenju te reči koje je u osnovi pozitivno.
Drugu studiju slične tematike Mehrabijan je sproveo iste godine sa svojom koleginicom Suzan Feris. Ona je, ovog puta, imala za cilj da utvrdi da li na slušaoca u većoj meri utiče ton glasa ili facijalna ekspresija govornika. Jedna grupa učesnika imala je zadatak da na osnovu neutralne reči „možda”, izgovorene na tri načina (u pozitivnom, negativnom i neutralnom tonu) oceni stav govornika prema fiktivnom primaocu poruke. Zatim su, posmatrajući fotografije tri žene čije su facijalne ekspresije takođe odražavale tri različita stava, procenjivali poruku koju taj stav prenosi. Druga grupa učesnika imala je zadatak da proceni stav govornika na osnovu facijalne ekspresije i tona izgovorene reči koji su im prikazani u isto vreme. Sve ispitanice bile su studentkinje Univerziteta u Kaliforniji, a u istraživanju su učestvovale u okviru svog kursa psihologije.
Ali šta je sa „pravilom 7-38-55”? Ono se pominje tek u poslednjem pasusu druge studije, i to ne kao bilo kakvo pravilo. Mehrabijan i Feris su na kraju rada poručili da je „potreban završni komentar kako bi se implikacije nalaza ove studije integrisale s nalazima Mehrabijanove i Vinerove studije”, nakon čega su predložili da je „kombinovani efekat istovremene verbalne, vokalne i facijalne komunikacije ponderisani zbir njihovih nezavisnih efekata – sa koeficijentima 0,07, 0,38 i 0,55, respektivno”. Neophodno je napomenuti kako je ova izjava uključena u odeljak diskusije o radu, te ne postoji detaljno objašnjenje na koji način su rezultati dve studije kombinovani.
Univerzitetski profesori Džudi Burgun i Tomas Zejn su se, u okviru svoje publikacije o neverbalnoj komunikaciji, nadovezali na rezultate druge Mehrabijanove studije. Intonacija se menjala, ali je reč – „možda“ – uvek bila ista, pa Burgun i Zejn zaključuju da verbalni element, tako statično određen, nije imao priliku da izmeni značenje.
Nekadašnji profesor komunikacija na Univerzitetu u Severnoj Karolini Bert Bredli je, govoreći u svojoj knjizi o Mehrabijanovim nalazima, podsetio da „prirodni sadržaj govora prenosi informacije prvenstveno kroz kombinaciju reči i rečenica, a ne kroz komunikaciju pojedinačnih izolovanih reči“.
Dejvid Lapako sa Odseka za komunikacije Koledža Augsburg u Mineapolisu bavio se u svom radu kritikom navodnog pravila 7-38-55. On kaže da „neverbalni i paralingvistički znaci imaju nekog uticaja na to kako se poruka percipira. Ali takođe je sasvim razumno zaključiti da će reči, same po sebi, verovatno imati više od 7% uticaja – ako bi se tako nešto uopšte moglo kvantifikovati”.
Treba ukazati i na relativno male i nereprezentativne uzorke na kojima su sprovedena dva Mahrabijanova eksperimenta. U slučaju prve studije svih 75 učesnika bili su studenti Univerziteta u Kaliforniji, s tim što je u drugom delu eksperimenta učestvovalo njih trideset. Druga studija obuhvatila je ukupno 62 učesnice, odnosno njih 20 u poslednjem delu ispitivanja. Sve učesnice bile su takođe studentkinje Univerziteta u Kaliforniji, što znači da u eksperimentu nije učestvovao niti jedan muškarac ili – recimo – starija osoba.
Autor teksta na portalu 24 sedam sugeriše da „prema Mehrabijanu, 7 odsto komunikacije se prenosi rečima, 38 odsto tonom glasa, dok čak 55 odsto predstavlja govor tela”. Međutim, ovo je potpuno pogrešno, s obzirom na to da je čak i sam Albert Mehrabijan na svom zvaničnom veb-sajtu posebno naglasio da su ova i druge jednačine koje se odnose na važnost verbalnih i neverbalnih poruka „izvedene iz eksperimenata koji su se bavili komuniciranjem osećanja i stavova”, te da – osim ako komunikator ne govori o svojim osećanjima ili stavovima – „ove jednačine nisu primenljive”.
Ipak, čak i u slučajevima komuniciranja osećanja i stavova, ne postoji dovoljno čvrst dokaz koji bi pretvorio ovu jednačinu u „pravilo”. „Čak i ako se posmatra na tako ograničen način, postoje ista metodološka ograničenja – na primer, veličina i sastav uzorka, eksperimentalni dizajn i statistička analiza”, navodi Lapako u svom radu.
Ali zbog čega se ovaj Mehrabijanov nalaz uopšte tako brzo i lako proširio? Lapako nudi obrazloženje: privlačnost ove studije jednim značajnim delom leži u „naizgled urednoj numeričkog preciznosti predstavljenih rezultata”. Drugim rečima, kompleksan fenomen komunikacije može delovati mnogo prostije ukoliko se oslonimo na ova „tri magična broja”.
Naposletku, iz ove analize nikako ne treba izvući zaključak da je segment neverbalne komunikacije nevažan; štaviše, mnogobrojne studije su potvrdile njegov značaj kako u interpersonalnoj, tako i u javnoj komunikaciji. Međutim, potpuno je pogrešno tvrditi da se svega 7% komunikacije prenosi rečima, jer, kako zaključuje autor Bert Bredli „kad bismo mogli da prenesemo 93 procenta informacija uz pomoć glasa i mimike, bilo bi rasipno trošiti vreme na učenje jezika”.
Drugi portali koji su takođe, u manjoj ili većoj meri, pogrešno interpretirali rezultate Mehrabijanovih studija su Lepa & Srećna i Republika.rs.
Teodora Koledin, FakeNews Tragač
