18.05.2024.Da je trudnoća posebno stanje – u to nema sumnje. Ne samo da dolazi do fizičkih i hormonskih promena, usled čega imamo i naziv drugo stanje, već doktori zahtevaju i poseban način života trudnice kako bi se devetomesečno iskustvo završilo u naboljem redu. Zdrava ishrana, redovne posete lekaru, joga za trudnice i redovna fizička aktivnost predstavljaju samo nekoliko tački nepreglednog niza saveta koje možete pronaći. Jedan od njih odnosi se i na uverenje da puštanje klasične muzike povoljno utiče na inteligenciju ploda.
Portal Lepota i zdravlje u svom članku navodi da je Mocartov efekat teorija koju je razvio Alfred T. Tomatis 1950. godine, tvrdeći da „slušanje Mocartove muzike u D duru dok je beba još u stomaku poboljšava inteligenciju i misaone veštine ploda”, dok je teoriji naziv kasnije dao muzički istraživač Don Kempbel. U članku se dalje navodi da već „od 18. nedelje vaša beba može da čuje zvuke van materice”, kao i da su sprovedene „različite studije koje su nastojale da dokažu da muzika utiče na razvijanje neurona bebe i da učestvuje u izgradnji mozga”.
Efekat koji Mocartova muzika ima „utvrđen” je na primeru srednjoškolaca i studenata, ali portal Lepota i zdravlje ističe da „iako ovakva istraživanja nisu sprovedena na bebama, naučnici veruju da muzika podjednako dobro deluje i na bebe u stomaku”, premda nam nije jasno zašto bi odjednom nečija reč imala snagu eksperimenta. Portal Bebac.com, donekle se ograđujući, ističe da su prethodna istraživanja došla do zaključka „da muzika može čak i da razvije i poveća inteligenciju beba”.
Univerzitet Makgil objavio je članak u kom se iscrpno bavi opovrgavanjem ovog mita. Istraživanja navode da jeste tačno da su tokom 1993. godine izvršeni eksperimenti nad studentima tako što su bili izlagani Mocartovoj muzici. Mediji su vest o tom eksperimentu preneli, ali i nadogradili lažnim informacijama. Tako su, prema navodima Univerziteta Makgil, studenti nakon izvesnog vremena „postali” bebe, a „Mocartov efekat“ izazvao je opštu pomamu.
Mutacija ovog fenomena ogledala se, tokom 1998. godine, u različitim društvenim promenama: u Džordžiji su majkama poklanjani besplatni diskovi ili kasete klasične muzike, dok je guverner Zen Miler zakonodavcima svirao Odu radosti, pitajući se „da li su osetili da su pametniji dok su to slušali”; jedini problem bio je u tome što Odu radosti nije komponovao Mocart, već Betoven. Alhemija fenomena dostigla je takve razmere da je Don Kempbel frazu „Mocartov efekat” zaštitio autorskim pravima, plasirajući na tržište proizvode kao što su knjige i CD-ovi, ističući da „Mocartova muzika ima moć da izleči telo”. Na kraju, članak Univerziteta Makgil nedvosmisleno navodi da svom detetu možete puštati Mocarta ili nekog drugog kompozitora „ali ništa od ovoga neće vaše potomstvo pretvoriti u genijalce”.
Magazin Sajentifik Ameriken navodi kako su naučnici Ministarstva prosvete i istraživanja iz Nemačke utvrdili da je ovaj fenomen lažan, naglašavajući da „nema dovoljno stabilnih dokaza da će deca koja slušaju klasičnu muziku imati bilo kakva kognitivna poboljšanja”. Ukoliko ih nemaju novorođenčad ili starija deca, postavlja se pitanje zašto bi bilo drugačije s bebom koja je u majčinom stomaku. Iz najbolje namere često činimo stvari koje nemaju nikakvog efekta, ali su deo bogate tradicije stečene nasleđivanjem. Izgleda da je ovo uverenje opstalo na temeljima krilatice da od viška glava ne boli, te ukoliko ne može da koristi – svakako ne može ni da šteti.
Miloš Lazarević, FakeNews Tragač
