Da li se u Termopilskoj bici 300 Spartanaca borilo protiv milion Persijanaca?

Priča o 300 Spartanaca kao alegorija o herojstvu, žrtvi i hrabrosti uspela je da preživi mnoštvo vekova. Spartanski heroji su – podsetimo – krenuli u samoubilačku bitku protiv nadmoćnog neprijatelja, znajući da idu u sigurnu smrt, ali svoju ratničku dužnost izvršavaju časno i stoički.

Međutim, stvarna priča nije bila tako jednostavna. Iako su brojevi trista i milion okrugli i pamtljivi, oni ipak ne odgovaraju pravom odnosu snaga u Termopilskoj bici. Da bismo došli do broja učesnika, potrebno je najpre objasniti kako je do bitke uopšte došlo.

U avgustu 480. godine pre nove ere persijski vladar Kserks krenuo je ka grčkim državicama s ciljem da postigne ono što njegov otac Darije pre njega nije uspeo – da ih osvoji. U tom periodu su se u staroj Grčkoj održavale Olimpijske igre, a u Sparti festival Karneja, pa je ratovanje bilo zabranjeno.

Međutim, Grci su ipak odlučili da pokušaju da se Persijancima barem nekako suprotstave i uspore ih. I tako su neke od državica poslale određeni broj svojih ratnika da bi odložile dolazak Persijanaca, dok ostale grčke države u pozadini skupe jaču vojsku. Grci su odabrali da se neprijateljima suprotstave u poznatom Termopilskom klancu, jer je ovo mesto bilo pogodno zbog uzanog prolaza u kom se mogao sučeliti samo određen broj vojnika.

Britanika navodi da je grčku vojsku predvodio Leonida, za kog se procenjuje da je imao oko 7.000 ljudi, a da je Kserks, s druge strane, imao od 70.000 do 300.000 ratnika. I na drugim mestima zapisi se slažu – Spartanaca nije bilo samo 300, a ni Persijanaca nije bilo čak milion, iako grčke snage jesu bile značajno nadjačane.

Portal Elksis objašnjava ko je to sve činio grčke snage – navodi se da je „zajedno sa Leonidinih 300 ljudi bilo i 3.800 Peloponežana iz okoline – uglavnom Arkađani, Korinćani, Tegejci, Mantinejani, Filijani i Mikeni. Sve zajedno je bilo oko 6.200 ljudi u vojsci, plus još 900 ako se računaju tri roba za svakog spartanskog ratnika. Ovo bi i dalje bilo impresivno ako uzmemo u obzir da je u persijskoj vojsci bilo preko 100.000 ljudi.”

I sam Herodot, koji se smatra glavnim izvorom informacija o ovoj bici, navodi preciznije u svojoj „Istoriji” da je od Spartanaca bilo tri stotine hoplita, od ljudi iz Tegeje i Mantineje po hiljadu, po pola sa svakog mesta, od Orhomena u Arkadiji sto dvadeset, iz ostale Arkadije hiljadu, iz Korinta četiri stotine, od Flija dvesta, od ljudi Mikene osamdeset, iz Beotije sedam stotina Tespijanaca, a Tebanaca četiri stotine.

Ovih sedam hiljada Grka uspešno je tri dana držalo Termopilski klanac u borbi protiv Persijanaca, ali su zbog izdaje nakon trećeg dana bili napadnuti s leđa. Postalo je jasno da će ova poslednja bitka sigurno biti izgubljena. Ipak, da bi se kupilo vreme dok se ostali grčki vojnici povuku – određeni broj grčkih ratnika ostao je da se bori. Upravo će se po ovoj odsudnoj bici i proslaviti 300 Spartanaca, iako je nepravedno u tom kontekstu pominjati samo Spartance. Kako navodi Kolektor, među onima koji su dali svoj život u poslednjem okršaju bilo je više onih koji nisu Spartanci.

Britanika navodi da je, sem Leonide i njegovih 300 ljudi, ostalo i 1.100 ratnika iz Beotije i dodaje da su mnogi ubijeni (ako ne i svi, jer se izvori razlikuju), uključujući i Leonidu.

Magazin Tajm, koji se ovom temom bavio u svom tekstu o filmu „300“, objašnjava da je tradicija zapadnjačkog stvaranja mitova diktirala da ova bitka između grčkih gradova-država i persijskog carstva postane simbol okršaja oko sudbine same zapadne civilizacije: „Ugledni istoričari tog vremena verovali su da je Kserksov poraz pomogao da se očuvaju navodno grčki atributi slobodoumlja i razuma u ​​odnosu na istočnjačku zaostalost i misticizam. Sumnjiv je to stav, koji neki konzervativni naučnici na Zapadu nastavljaju da propagiraju do danas. Krajnje desničarska, antiimigrantska partija Zlatna zora u Grčkoj održava ceremonije u Termopilima uzvikujući ’Grčka pripada Grcima’ pred bronzanom statuom ubijenog spartanskog kralja Leonide.”

Ajdentiti hanters dalje objašnjava da se ova bitka koristi u istorijskim narativima kao opravdanje zapadne superiornosti ili dokaz neprestane azijske invazije i da je – kao takva – prepuna zabluda i laži, čime se iskrivljuju istorijske činjenice da bi se uklopile u poželjne teorije: „Ono što leži u osnovi prikaza ove bitke je strah i pretnja od asimilacije, to je strah od gubitka identiteta”.

Marija Zemunović, FakeNews Tragač