Novinarstvo je žanrovska književnost (Beleške uz čitanje Markesa)

Rerna je zvonila podsećajući te da je vreme da okreneš meso koje se u njoj peklo. Na blago utišanom TV-u fudbaleri Bornmuta su dočekivali, ispostaviće se, preuranjeno favorizovane igrače Čelzija. Knjiga koju si prethodnih dana čitao razjapljena je ležala na kauču, subotnje popodne se vuklo onako kako se već subotnja popodneva vuku, a tebi je na pamet pala jedna, čini se, sasvim jednostavna istina – novinski tekstovi su, zapravo, čista žanrovska književnost.

Verovatno je knjiga koju si čitao krivac što ti se umom prošetala takva misao. Uostalom, to sve dobre knjige rade – zavode nas dok ih čitamo pa onda, bez obzira na milion pitanja koje otvaraju i sumnja koje podstiču, nekako nam se čini da je slika sveta koju ta knjiga nosi sa sobom baš ona slika koja nam je nedostajala u tom kompleksnom, unutrašnjem albumu u kom stanuju svi naši stavovi i sva naša osećanja pomoću kojih se probijamo kroz život. A knjiga koju si čitao ovog vikenda, „Skandal veka i drugi tekstovi” Gabrijela Garsije Markesa (prevod Dragane Bajić, izdanje Lagune), sastavljena je od tekstova pisanih takvom književnom lepršavošću i takvom novinarskom preciznošću da, dok si hodao ka raspevanom šporetu s početka ovog teksta, ništa drugo nisi ni mogao pomisliti nego da bi novinske tekstove, u idealnom slučaju, trebalo posmatrati kao žanrovsku književnost.

U tom slučaju novinarstvo bi, kao i svaki drugi žanr, imalo svoje konvencije i opšta mesta. U krimićima se na kaučima krije vlat kose koja će preokrenuti komplikovani slučaj ubistva, u epskoj fantastici Boromiri i Nedovi Starkovi vitlaju mačevima i jure zmajeve, a novinarstvo bi trebalo da se, oslanjajući se na relevantne i proverljive činjenice, bavi pitanjima od javnog interesa koja neposrednu stvarnost neposredno oblikuju. Međutim, kao što je to najčešće slučaj sa žanrovskom književnošću, najzanimljiviji rezultati se dobijaju u slučajevima tzv. žanrovske transgresije, odnosno onda kada nam autori uz krimi ili fantastičnu priču garniraju, na primer, i priču o komplikovanim rasnim odnosima u nekoj zajednici ili o tome kako neograničena eksploatacija resursa može dovesti do katastrofe. Markes je u svojim novinskim tekstovima upravo takav jedan takav prvoklasan žanrovski transgresivac. Naime, svi oni se bave onim čime bi odgovorno i pošteno novinarstvo trebalo ili moglo da se bavi, ali u većini tih tekstova Markes ne može da odoli svom nepogrešivom književnom instinktu, pa oni dobijaju i druge kvalitete koje novinski tekstovi najčešće nemaju.

Kako to praktično izgleda? Pa, recimo, tako što novinar Markes početkom 1958. piše dugački, retrospektivni tekst o najvažnijim događajima iz prethodne godine, ali onda, uz osvrte na političke krize i lansiranje prvih satelita u svemir, književnik Markes doda i kako je „predsednik Ajzenhauer, pakujući kofere za put u Nasau, skinuo sako pored otvorenog prozora i prehladio se”, dok je potpredsednik Nikson na proputovanju Afrikom „svojim čvrstim vilicama školarca mrvio semenke divljeg bilja kao dokaz simpatije svoje zemlje prema sjajnim i perjem ukrašenim građanima Ugande”. Ili, kada se krajem marta 1958. pojavila vest o tome da Karakasu, glavnom gradu Venecuele, usled suše preti ozbiljna nestašica vode, novinar Markes je već početkom aprila shvatio da je to svakako važna novinarska tema, pa je onda zamolio književnika Markesa da napiše svojevrsnu „reportažu iz budućnosti”. Rezultat je tekst „Šesti juni 1958: Karakas bez vode”, priča o tome kako će, ako ne padne kiša, izgledati jun te godine. U toj priči, sasvim izvesnoj u svoj svojoj fiktivnosti, upoznajemo glavnog junaka Samuela Burkarta – nemačkog inžinjera, kako Markes kaže, „savršeno četvrtastog uma” – koji može na svaki način da se prilagodi nestašici vode, ali ipak ne može da odustane od rituala jutarnjeg brijanja, pa se živ iznenadi kad shvati da sapun ne peni kada se pomeša sa kupovnom limunadom. Tada je naš junak, piše Markes dalje, „konačno proglasio stanje uzbune i obrijao se sokom od breskve”. Kakva je to reportaža, zapitao bi se svaki pošteni novinarski profesionalac, podjednako savršeno četvrtastog uma kao i nemački inženjer iz priče, a odgovor bi dobio već u samom Markesovom podnaslovu teksta – „Ako sutra pljusne kiša, ova reportaža priča laži. Ali ako kiše ne bude pre juna, pročitajte je.”   

Ali, dobro, lako se drugima smejati zbog njihovog četvrtastog uma, a puno je teže tu zamornu geometrijsko-mentalnu karakteristiku primetiti kod samog sebe. Ipak, dok si viljuškom i lopaticom okretao pileće batake – jedan, pa drugi, sve pazeći da komadi krompira i dalje ostanu ravnomerno raspoređeni po nauljenom plehu – shvatio si da je i tvoja distinkcija na novinara Markesa i književnika Markesa iz prethodnog pasusa, takođe, sasvim četvrtasta. Naime, istina je da svojim tekstovima Markes nadilazi ono što bismo zvali konvencionalnim novinarstvom, ali možda je stvar u tome da nešto debelo nije u redu sa tim konvencijama, a ne sa Markesovim prekoračivanjima istih.

Uostalom, kada živiš u svetu u kome se profesionalni standardi oblikuju radovima loših žanrovskih pisaca – onima koji, budući da nemaju ni talenta ni integriteta, svoj nesrećni autorski pečat oblikuju banalnim insistiranjem na prvoloptaškim žanrovskim matricama kao što su nošenje sakoa, citiranje Čerčila i izbegavanje da se izravno kaže bilo šta o bilo čemu – pravo je osveženje čitati Markesa i njegovu davnu reportažu iz Havane u kojoj sav kubanski bezizlaz zbog američkog embarga doživljavamo, između ostalog, i kroz sasvim ličnu, autorsku priču o tome kako je u nekoj kafani pokušao da naruči doručak, ali ga je vlasnik uputio da već nedelju dana nema šunke ni jaja, da već tri dana nema mleka i da je jedino čime ga može poslužiti šolja crne kafe i hleb bez putera.

Za razliku od Markesa u Havani početkom sedme decenije prohujalog veka, ti si sedeo za stolom na kome je bilo i mesa i krompira, jeo si ih slasno i sekao sitne zalogaje da bi što duže uživao u ručku, kada ti je na um palo da je tada, pre šest ili sedam decenija, možda i moguće bilo objavljivati dugačke novinske tekstove inficirane književnošću, ali da danas – u doba rasute čitalačke pažnje, genijalnosti od 280 karaktera i metastaziranog kapitalizma – to niti je moguće, niti ima smisla. Držao si se te misli dok si rasklanjao sudove sa stola, mrve od hleba istresao preko terase i drugi put toga dana mokrio u WC šolju, a onda si se, posle dobrog ručka, odgegao do kauča i zauzeo onaj neidentifikovani položaj između sedenja i ležanja.

Utakmica se privodila kraju, Alonso je u poslednjim minutima spasio Čelzi od iznenadnog poraza, a ti si se, opet, setio starog Markesa. U trenutku ti je postalo jasno da bi novinski tekstovi koji na književan način nadilaze vlastite žanrovske obrasce trebalo da postanu jedna od smernica naše profesionalne budućnosti, a ne tek muzejski eksponati iz sporednih knjiga velikih pisaca. Tekst je, naime, prostor u kome se razumeva svet i vežba život – u njemu upoređujemo naše svetonazore sa nečijim tuđim, u njemu naše viđenje stvarnosti obogaćujemo i onda kada se ne slažemo sa svime, pa čak i sa bilo čim, što autor kog čitamo piše. Naposletku, tekst je prostor igre, zamišljanja nezamislivog, pa i toga da se na opasnost o nestašici vode može ukazati tako što će se 11. aprila 1958. napisati reportaža koja počinje 6. juna te iste godine. Jedna od najboljih šansi da novinsko pisanje uopšte opstane, shvatio si dok si buljio u zeleni fudbalski teren, jeste da postane sporije i sveobuhvatnije, šire i neočekivanije, da za sebe ponovo osvoji, pa da onda temeljno rekonstruiše daleke horizonte mogućeg i nemogućeg.

Dok si se spremao da nastaviš sa čitanjem knjige, palo ti je na pamet da se iz Markesovih novinskih tekstova čovek može naučiti toj magiji prve rečenice. Naime, o čemu god da je pisao – tajnom upadu naoružanih sandinista u nikaragvanski parlament ili Nobelovoj nagradi za književnost – uvek je imao tu neku neobičnu prvu rečenicu, odsečnu ili duhovitu, neodređenu ili jezgrovitu, ali uvek sasvim daleku od onog krutog novinarskog pravila po kojem bi u prvoj rečenici trebalo sabiti sve suštinske informacije u tekstu jer nervozne i umorne čitalačke oči neće ići dalje od nje. U znak zahvalnosti prema rečima koje nam je pokojni majstor ostavio u amanet, obećao si sebi da ćeš, ako nekada dobiješ priliku da napišeš reč-dve o njegovoj knjizi, dati svoj mali doprinos u velikoj borbi i napisati tekst koji ima baš ovakvu prvu rečenicu „Rerna je zvonila podsećajući te da je vreme da okreneš meso koje se u njoj peklo”.

Za FakeNews Tragač,
Bojan Marjanović