„To je zapušeno, to je začepljeno“: (ne)logičnost primene mehaničke ventilacije

Osim niza pseudonaučnih tvrdnji koje je iznela u nedavno repriziranoj emisiji „Posle ručka“ na TV Happy (o čemu smo već pisali), dr Snežana Bašić – kardiološkinja i specijalistkinja interne medicine – izjavila je da su lekari, kada je u pitanju pandemija COVID-19, radili nelogične i apsurdne stvari time što su „davali kiseonik ljudima koji ne mogu da prime kiseonik“.

Naime, ona je izjavila sledeće:

„Ovo što smo mi radili sada, kad su u pitanju respiratori, mi smo davali kiseonik ljudima koji ne mogu da prime kiseonik. Mi smo radili potpuno nelogične apsurdne stvari i ja to se usuđujem da kažem, javno, kao lekar se usuđujem da kažem. Kad imate trombozirani krvotok, mikrotrombozu, znate šta to znači? To je zapušeno, to je začepljeno, vi ne možete tu da progurate ništa, a kamoli kiseonik koji treba da prežvi transfer, prenos i da dođe u ćeliju, u mitohondriju, u organelu koja će ga dalje dati. Prema tome mi ljudi, i to stručnjaci, radimo nelogične stvari, nelogično lečimo ljude, nelogično živimo, nelogično se ponašamo i verujemo nelogičnim stvarima“.

Međutim, da bi se ocenila „logičnost“ izjave dr Bašić, treba je posmatrati u kontekstu korona virusne bolesti (COVID-19). Kod oko 81% potvrđenih slučajeva razvija se blaga do umerena klinička slika koju karakterišu simptomi infekcije gornjih disajnih puteva kao što su povišena temperatura, umor, glavobolja, bol u mišićima, bol u guši, curenje iz nosa, kijanje, kašalj. Kod nekih se javljaju i simptomi oboljenja organa za varenje kao što su mučnina, povraćanje, bolovi u stomaku. Ne javljaju se svi simptomi kod svih pacijenata i nisu izraženi u podjednakoj meri (1, 2, 3), ali su svi oni rezultat imunološke reakcije našeg tela koje na ovaj način nastoji da eliminiše virus iz našeg organizma.

Panić: Nije da pacijent ne može da primi kiseonik, nego ga otežano prima

Kod 14% pacijenata imuni sistem nije u stanju da se odbrani i virus dospeva do vitalnih organa kao što su pluća. Simptomi se produbljuju – osoba otežano diše, otežano se kreće ili govori, oseća bolove u grudima, zasićenost krvi kiseonikom je niža od 90% (zdrav nivo kiseonika u krvi je od 94 do 99%) i javljaju se specifične promene koje se vide na skeneru pluća (CT). Ovakvi pacijenti zahtevaju bolničko lečenje, kod njih postoji potreba za kiseoničkom potporom i tada se koriste neinvazivni respiratori (1, 3).

Kod oko 5% obolelih razvija se kritična klinička slika koja je praćena znacima akutnog respiratornog distres sindroma (ARDS), respiratornim zastojem, stanjem šoka, encefalopatijom (1). Rezultati istraživanja pokazuju da između 30 i 90% ovakvih pacijenata zahteva mehaničku ventilaciju (4), odnosno njihova pluća nisu u stanju samostalno da dišu i mašina to čini umesto njih.

Stepen zahvaćenosti pluća promenama koje je opisala dr Bašić kod kritično obolelih pacijenata nije isti kod svakog čoveka (5), ali ono što je zajedničko za sve je činjenica da se na mehaničku ventilaciju priključuju onda kada nema drugog izbora (6). Anesteziolog i predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije Rade Panić za FakeNews Tragač objašnjava da „pacijent koji se nađe u teškom oštećenju pluća ima problem da se na njegovim membranama, odnosno na alveolama sluzokože, izvrši razmena gasova i zato je doktorka rekla da je to pacijent koji ne može da primi kiseonik. Nije da ne može, nego otežano prima, i ne prima u fiziološkoj funkciji“.

Prognoze – i od loših postoje gore

Uz primenu većeg procenta kiseonika i upotrebu mehaničke ventilacije moguće je postići zadovoljavajuću oksigenaciju krvi (6). Komplikovani proces disanja (7) osim transporta kiseonika iz spoljne sredine u ćelije organizma podrazumeva i transport ugljen-dioksida iz ćelija u atmosferu. Dr Panić napominje da je od toga da li osoba dobija dovoljno kisonika bitnije „da li se iz organizma izbacuje ugljen-dioksid. Jer, iako ima dovoljno kiseonika, a ne izbacuje se ugljen-dioksid, pacijent će otići u acidozu i ćelije će otići u smrt“.

Uz pomoć invazivne ventilacije (mehaničkog respiratora) kompletan proces disanja „kontroliše aparat, ili pacijent diše koliko može, a aparat dodaje koliko smo mi zadali, odnosno koliko je neophodno da kiseonik u njegovoj krvi bude adekvatan da bi udaljena tkiva bila ishranjena“, ističe Panić.

Nažalost, više od 50% pacijenata sa akutnim respiratornim distres sindromom ne preživi. Procenat preživelih pacijenata kod kojih se razviju komplikacije koje je opisala dr Bašić još je manji (5). Bez pomoći respiratora ovaj procenat bi verovatno bio bliži nuli (6).

Aleksandar Đokić, FakeNews Tragač