Čitali smo: „Loša nauka“ Bena Goldejkera


Šta je medicina zasnovana na dokazima? Da li ste probali flastere za detoksikaciju? Zašto koristite baš tu kremu za lice? Šta je homeopatija? Koliko su vitaminski suplementi korisni? Kako znamo da li je neka metoda lečenja ili neki lek delotvoran? Da li farmaceutska industrija zaslužuje kritiku? Kako mediji utiču na razumevanje nauke?

Sva ova i mnoga druga pitanja postavlja Ben Goldejker u svojoj knjizi „Loša nauka“, u kojoj prolazeći kroz (sa današnje distance reklo bi se prototipične) primere „loše nauke“ i zloupotrebe rezultata naučnih istraživanja, podučava čitaoca o tome šta je medicina zasnovana na dokazima i na koje metode se oslanja dobar naučni rad u ovoj oblasti. Izdanje „Loše nauke“ na srpskom jeziku (prevod Aleksandre Dragosavljević) izašlo je u izdanju Heliksa 2011. godine, dve godine nakon objavljivanja (proširenog) izdanja na engleskom jeziku.

 

O zloupotrebi nauke

Najjednostavniji oblik zloupotrebe jeste zloupotreba jezika nauke. Zvučnim naučnim izrazima kao što su retikularna formacija ili hijaluronaska kiselina promovišu se proizvodi za koje nam obećavaju da će unaprediti naše zdravlje i lepotu. Jedan od primera koji Goldejker navodi je pojam detoksifikacije. Uprkos tome što nema utemeljenje u osnovnim biohemijskim procesima koji se odvijaju u našem telu, odlično prodaje flastere, dijete, suplemente i razna druga sredstva uz pomoć kojih ćete eliminisati „toksine“ iz svog tela.

Da bismo došli do odgovora na pitanje da li su neka metoda lečenja ili neki lek delotvorni, potrebno je sprovesti valjan eksperiment u kojem ćemo porediti one koji taj tretman ili lek dobijaju sa onima kod kojih to nije slučaj. Pri tome, istraživač ne sme da zna koji pacijent dobija sredstvo čija se efikasnost istražuje (slepi eksperiment), a svi pacijenti moraju biti nasumično svrstani u te dve grupe (randomizovan uzorak) jer rezultati istraživanja mogu biti iskrivljeni očekivanjima istraživača i namernim odabirom ispitanika. Koliko je randomizovanje važno govori podatak da se „u eksperimentima sa neuverljivim metodama randomizacije delovanje tretmana precenjuje za 41%“.

Goldejker naglašava da dobrog lekara praktičara, kome je na raspolaganju veći broj lekova za neku bolest, ne interesuje „da li novi lek deluje bolje nego ništa, nego ih zanima deluje li bolje od onih koji su na raspolaganju“ i kao superiorniji metod testiranja izdvaja poređenje eksperimentalnog tretmana ili leka sa već postojećim, poznatim. I to iz dva osnovna razloga: Prvo zato što nije etički uskratiti bolesnom čoveku lek koji mu može pomoći (a dešavalo se, što ilustruje primerima). Drugo, i sam placebo ima pozitivne efekte, čije manifestacije i moguće uzroke autor detaljno obrazlaže.

 

Potreba za metaanalizama

Istraživanje metoda lečenja i lekova ne završava se na jednom ovakvom eksperimentu, nego se oni ponavljaju više puta. Rezultati većeg broja (ili svih dotadašnjih) kvalitetnih istraživanja objedinjuju se i analiziraju kroz metaanalize koje daju pouzdane odgovore o efikasnosti istraživanog leka ili metoda. „Kada za neku studiju lekari i naučnici kažu da ima metodoloških propusta, te da je nepouzdana [i stoga je isključe iz metaanalize], to ne čine zato što su zlonamerni ili što nastoje da očuvaju hegemoniju, ili da ne prekinu slivanje mita iz farmaceutske industrije, nego zato što studija nije dobro izvedena“, navodi autor. Kako homeopatiju koristi kao „odlično pedagoško sredstvo u učenju o medicini zasnovanoj na dokazima“, zaključuje da homeopate selektivno biraju upravo loše izvedene studije kako bi dokazali efikasnost svojih metoda i preparata.

 

Neprimerene ekstrapolacije

Pored probiranja dokaza, lošu nauku odlikuju i neprimerene (ili lakomislene, kako ih Goldejker naziva) ekstrapolacije, kada se zaključak koji proizilazi iz rezultata jednog naučnog istraživanja – na primer nalazi preliminarnih laboratorijskih istraživanja na ćelijama – neopravdano smatra primenjivim u većem obimu, odnosno da važi za sve ljude. Kao primer ovakve zloupotrebe Goldejker navodi Patrika Holforda, koji je na osnovu jednog (korektno sprovedenog) eksperimenta na ćelijama izveo (pogrešan) zaključak da je vitamin C učinkovitiji i delotvorniji protiv HIV-a od AZT.

Na pogrešnu interpretaciju valjano sprovedenog istraživanja pozivao se i Matijas Rat, koji je tvrdio da je „multivitaminska terapija delotvornija od svakog toksičnog leka protiv side“. Njegove tvrdnje naišle su na odobravanje u Južnoj Africi, gde su mnogi smatrali da sida ne postoji, da je ne uzrokuje HIV, a da antiretrovirusni lekovi izazivaju više štete nego koristi. Rat je u Južnoj Africi godinama „lečio“ pacijente vitaminima koje je sam proizvodio na klinikama koje je sam osnovao, i tako im uskraćivao adekvatnu terapiju. Procenjuje se da je posledica celokupne prakse uskraćivanja antiretrovirusnih lekova u ovoj državi, u periodu između 1999. i 2007. godine, oko 343.000 smrtnih slučajeva koji su mogli biti izbegnuti.

Farmaceuti i novinari

Goldejker primere loše nauke ne pronalazi samo kod predstavnika „industrije alternativne terapije“, već svoju kritiku usmerava i ka farmaceutskoj industriji i novinarima. Farmaceutske kompanije ulažu ogromna sredstva u razvoj novih lekova i cilj im je da ta sredstva ne samo povrate prodajom leka, nego i da zarade. Da bi osigurali da lek stigne na tržište i da pobedi konkurenciju, pribegavaju različitim „trikovima“: proučavaju dejstvo leka u grupi u kojoj je pokazao efikasnije delovanje, njegovo dejstvo se upoređuje sa beskorisnom kontrolom (uglavnom placebom), kada porede svoj lek sa konkurentskim daju neodgovarajuće doze „suparničkog“ leka ili ga administriraju na neadekvatan način, prećutkuju neka neželjena dejstva leka, koriste indirektne mere uspeha i manipulišu statistikom. Zatim, farmaceutskim kompanijama ide na ruku i pojava pristrasnosti u publikovanju, koja podrazumeva da se daleko češće objavljuju rezultati istraživanja sa pozitivnim ishodom od onih sa negativnim. Rezultate jednog istraživanja, sprovedenog, na primer, na više lokacija, neretko objavljuju u više različitih časopisa pa se stiče utisak da je bilo više različitih istraživanja sa pozitivnim ishodom. Dešava se i da prikrivaju neželjena dejstva ili da istraživačima zabrane objavljivanje negativnih rezultata.

Za medije Goldejker kaže da senzacionalističkim izveštavanjem, promovisanjem pseudostručnjaka, neadekvatnim predstavljanjem naučnih rezultata koje proizilazi iz „bazičnog nepoznavanja statistike i izvođenja dokaza“ doprinose promovisanju nerazumevanja nauke i izazivanju zdravstvenih kriza.

Jelena Jovović i Milica Janjatović Jovanović, FakeNews Tragač

Ukratko

12/06/2024

Ne, Adriana Vilagoš nije iz Vrbasa

Sportklub (podsajt portala N1) objavio je vest o velikom uspehu Adriane Vilagoš, mlade bacačice koplja, koja je na Evropskom prvenstvu u Rimu osvojila srebrnu medalju. U tekstu…

TOP 5 – NAJČEŠĆE LOKACIJE MANIPULACIJA