Čitali smo: „Nauke i moći – demokratija naspram tehnonauke“ Izabel Stengers

Da li nauka može da toleriše upliv demokratije i, ako da, na koji način? S druge strane, da li demokratija može da prihvati autoritet nauke? Jer, nakon što iznese dokaze, nauka „se zadovoljava time da govori ‘ono što jeste, hteli mi to ili ne’. Na volji je naroda hoće li o onome ‘što treba da bude’ odlučivati na osnovu onoga ‘što jeste’“.

U svom delu „Nauke i moći – demokratija naspram tehnonauke“, Izabel Stengers, belgijska filozofkinja nauke, kroz niz polemičkih poglavlja preispituje upravo ove probleme i dodatno ih usložnjava. Knjiga je prvi put objavljena 1997. godine, a na srpskom jeziku nam je dostupna od 2022. godine u izdanju Karposa i u prevodu Milice Rašić.

Pravilo da su u filozofiji pitanja važnija od odgovora Stengers potvrđuje svakim novim poglavljem i dodatnim pitanjima kojima obara potencijalne (konačne) odgovore.

Da li nauka gubi kredibilitet kada njena otkrića budu osporena? Da li odluke o finansiranju naučnih istraživanja omogućavaju potencijalna otkrića, dok uskraćivanjem novčanih sredstava neka druga otkrića ostaju na večitom čekanju? Na kome leži dužnost provere rizika u slučaju inovacija ili industrijskog razvoja – da li na onima koji predlažu inovacije ili na onima koji se predloženim inovacijama protive?

Ovo su samo neka od pitanja koja potvrđuju aktuelnost ovog dela i danas, kao i potrebu za njegovim objavljivanjem 25 godina nakon prvog izdanja.

Autoritet nauke

Šta je ono što nauci daje autoritet da nam „nameće“ svoja otkrića? Slikovit primer koji Stengers navodi izuzetno dobro demonstrira moć nauke:

„Bića koja je proizvela nauka i te kako imaju pravo da učestvuju u onome što zovemo ‘realnost’… To pravo im se duguje, ne zato što je njihovo postojanje dokazano nekom naukom, već zato što su postala prava raskrsnica za heterogene prakse, tako da je svaka, budući da ima različite interese, tražila da bića o kojima je reč budu kadra da se čvrsto povežu sa njenim pitanjima i interesima… zašto je nemoguće da sumnjamo u ‘postojanje’ Sunca, da ga recimo svedemo na halucinaciju? Reč je o tome da previše bića na Zemlji potvrđuje to postojanje na različite načine“.

Da li je onda nauci potrebna demokratija?

Nije li upliv demokratije u nauku omogućio da danas imamo proliferaciju teorija zavere i to u oblastima koje su decenijama, čak i vekovima bile neupitne? Nije li sloboda izbora da se određeno naučno otkriće prihvati, odnosno ne prihvati, dovela do toga da danas ne znamo kako da se izborimo sa fenomenom nadrilekarstva, ali i povratkom zaraznih bolesti koje smo smatrali istrebljenim? Iako Stengers 1997. godine nije mogla da predvidi realnost u kojoj živimo poslednjih godina, njeni odgovori su primenljivi i na savremeno doba.

Kako je već navedeno, naučna otkrića se ne mogu osporavati bez dovoljno znanja i bez argumenta koji bi opovrgnuli uzročno-posledične veze datih otkrića sa bićima, odnosno heterogenim oblastima koja ih potvrđuju. U slučaju opovrgavanja pseudoargumentima ili jednostavnim glasom većine, pre možemo govoriti o karikaturi demokratije, odnosno o šarlatanstvu.

Ipak, bez demokratije, sama nauka, kao ni racionalnost ne može napredovati. Zašto je to tako?

Višestruke moći

„Kada izumiteljska moć laboratorije koja pokreće vlastita pitanja i daje život bićima o kojima mi nemamo nikakvu ideju, dosegne sopstvene granice, često se dogodi sledeće: ‘ostalo’ se prosuđuje kao čist višak, a ne kao materija za druge, praktične vrste invencije“, tvrdi Stengers, razmatrajući razloge zašto je nauci potrebna demokratija, zašto građani poveruju šarlatanima i zašto nam ponuđena naučna otkrića nekada nisu dovoljna. Tako tvrdi da Pasterovi mikrobi nisu bili dovoljni da objasne zašto neki ljudi umru, a drugi prežive; takođe, medicina nam ne daje pouzdane odgovore na pitanja na koji način se uračunavaju „moral“, poverenje pacijenata, njihov optimizam ili njihov defetizam. Jednako kao što nam statistički podaci ne mogu omogućiti da saznamo koji je najbolji način da se ophodimo prema obolelom od side. Da se ne radi samo o medicini, govori i primer poljoprivrednih laboratorija koje mogu da dokažu da određena biljna vrsta rađa bolje od drugih i koji su joj uslovi potrebni da do toga dođe. Međutim, ta laboratorija ne može dokazati sve potencijalne socio-ekonomske posledice koje bi pretrpeli manji poljoprivredni proizvođači, na primer. Kako je moguće naterati nauku da ne ostane „gluva” na prigovore koji dolaze od zajednica i pojedinaca kojih se otkriće direktno tiče?

Utopija

Odgovor koji autorka nudi u poglavlju „Utopija“ zasniva se na izgradnji i uključivanju „aktivnih manjina” u naučne procese. Aktivne manjine bi činile osobe kojih se određeno naučno otkriće direktno tiče. Ta manjina bi u naučni problem mogla da unese dimenziju humanizma, postavljajući relevantne kriterijume, perspektive i interese. Ono što je ključno, jeste uključivanje različitih perspektiva u periodu dok naučni proces nije završen, već dok se problem postavlja i na njemu aktivno radi.

Upravo u uključivanju grupa građana koje su do tog trenutka smatrane nesposobnim da iznesu svoje interese autorka vidi unapređenje demokratije, ali i unapređenje racionalnosti. „Tamo gde znanje drugih nije ovlašćeno da nametne izum, da prisiljava na stvaranje novih problema, tamo gde izumevanje znanja staje i pravi prostor za potčinjavanje moći, mi se istovremeno nalazimo van demokratije i van racionalnosti.“

Zaključujući svoje delo, autorka nas podseća da ne smemo zaboraviti da racionalnost nije izolovana instanca koje se ne tiču odnosi moći, potčinjavanja i različitih interesa koji utiču na usmerenja naučnih istraživanja. U samom procesu buđenja racionalnosti nalazilo se upravo preispitivanje dotadašnjih autoriteta koji su diktirali sliku realnosti. Upravo zbog snage slike koju nauka danas ima u društvu, Izabel Stengers ne krivi građane što tu sliku ne preispituju na odgovarajući način (jer ih je obrazovni sistem učio potčinjavanju nauci, umesto zahtevu za aktivno uključivanje u njene procese), niti naučnike (što, recimo, ne postavljaju pitanja zašto je baš njihovo istraživanje prepoznato kao relevantno da dobije finansijsku podršku, dok njihove kolege nisu dobile tu priliku). Odgovor leži u razbijanju te samorazumljive slike (pre svega kroz obrazovanje), a napredak nauke u uključivanju zainteresovanih strana u proces nastajanja naučnih otkrića.

Imenovanjem poglavlja u kom nudi rešenje, autorka pokazuje da je svesna njegovog utopijskog karaktera. Međutim, to nas ne oslobađa obaveze da predočene argumente razmotrimo, posebno imajući u vidu naknadno iskustvo posustajanja nauke i činjenica pred pseudodemokratskim procesima i naličjima uključivanja javnosti u naučne rasprave.

Za FakeNews Tragač,
Milica Janjatović Jovanović