Da li se srpske latinične knjige vode kao deo hrvatske kulturne baštine?

Nikola Tesla, Ruđer Bošković, Ivo Andrić, Aleksa Šantić, Marin Držić. Pa zatim: Kosovska bitka, manastiri Boke kotorske i Miroslavljevo jevanđelje. Novak Đoković, ali i Aleksandra Prijović. Šta povezuje ovaj nekonzistentan niz ličnosti i kulturno-istorijskih pojmova? Kako deluje, u pitanju su tek neke od brojnih tekovina koje se uglavnom povezuju sa Srbijom. Međutim, prema pisanju različitih domaćih medija, vreme je za uzbunu. Sve ono na šta se toliko ponosimo Hrvati pokušavaju da nam ukradu!

Ovi „kradljivci“ iz susedstva nisu se tu zaustavili. Pokušali su da nam preotmu i karađorđevu šniclu, pa onda i ćevape, a usput su preko mora bacili pogled i na Marka Pola, kog su pokušali da prisvoje od Italijana. Od pisanja o tome šta su sve Hrvati „ukrali“ ili „pokušali da ukradu“ domaći mediji praktično su napravili rekreativnu aktivnost. Ona se neretko upražnjava baš tokom avgusta, pred obeležavanje Oluje, pa smo ove godine u to vreme saznali da čak ni reč „ustaše“ nije hrvatska, nego srpska, i da je zapravo nekad označavala srpske borce iz okoline Nevesinja.

U moru objava o hrvatskom pripajanju svega i svačega, pre nekoliko godina izdvojila se jedna zaista čudnovata tvrdnja. Čuli smo dosad „milion puta“ da Hrvati pokušavaju da nam ukradu ćirilicu, ali sad, izgleda, ni to nije dovoljno. Po društvenim mrežama proširila se tvrdnja da „sve što je kod Srba napisano ili će biti napisano latinicom u svetskim bibliotečkim fondovima knjiži se i knjižiće se i dalje pod hrvatsku kulturnu baštinu“, te da se tako „knjiži i u Narodnoj biblioteci Republike Srbije“. Uz ovo, izdavačka kuća Laguna posredno je optužena da u ovome sudeluje jer je navodno tokom 2020. godine odštamapala 218 knjiga na latinici, dok je ćiriličnih knjiga odšampano tek 24.

Ipak, i ove optužbe ispostavile su se kao (gotovo potpuno) neopravdane. Iz Lagune su za FN Tragač demantovali te navode i rekli da je u toj godini odštampano ukupno 385 novih naslova, od kojih je gotovo trećina bila na ćirličnom pismu. Rekli su nam još i da: sve knjige namenjen čitaocima uzrasta nižih razreda osnovne škole štampaju na ćirilici, da domaći autori sami biraju pismo na kojem će im delo biti štampano, ali i da se knjige češće štampaju latiničnim pismom jer je za njega dostupno više fontova i razumeju ga i čitaoci iz regiona.

Što se tiče tvrdnje da se u svetskim bibliotečkim fondovima knjige na srpskoj latinici knjiže kao hrvatska kulturna baština, a da je tako i u Narodnoj biblioteci Srbije (NBS), i ona se ispostavila kao gotovo potpuno netačna. U NBS su nam rekli da postoje „sporadične greške“ u knjiženju, ali da su one malobrojne, da potiču iz vremena SFRJ i da se radi na njihovom otklanjanju.

U globalnoj bazi štampanih izdanja WorldCat, primetili smo da je, na primer, Andrićev roman „Na Drini ćuprija“ u zavisnosti od izdavača klasifikovan i kao srpski i kao hrvatski. Međutim, pretragom poslednjih 10 romana ovenčanih Ninovom nagradom, a koji su štampani na latiničnom pismu, utvrdili smo da je za svaki od njih jezik označen kao srpski. Dakle, bez brige, srpska književnost, bilo da je štampana na ćiriličnom ili latiničnom pismu u svetskim katalozima ostaje klasifikovana kao deo srpske kulturne baštine

Ivan Subotić i Tijana Femić Bumbić, FakeNews Tragač