11.04.2024.Postoje mitovi koji nemaju za cilj da namerno iskrive istinu i prilagode je subjektivnim obrascima. Neki od njih, posebno na osnovu usmenog predanja – na šta nas je upozoravao Platon – imaju vaspitnu ulogu. Ukoliko je centralna ličnost mita autoritet čije su zasluge opštepoznate, razlozi za njegovo opstajanje postaju snažniji. Mitovi, kad nisu osmišljeni kao tendenciozno uništavanje istine, mogu predstavljati bele laži koje, u vidu podstreka, služe za „osnaživanje”. Premda to nije opravdanje laži, ne vidimo kako bi Napoleonu škodilo što je neko bio utešen „činjenicom” da visina ne mora biti presudna u postizanju rezultata, imajući u vidu da je i on, tako „nizak”, ostvario zavidne ciljeve. Jedan od takvih mitova-podstrekivača, jeste i uverenje da je Albert Ajnštajn bio loš đak.
Politikin Magazin ističe kako Ajnštajn „nije bio briljantan školarac”, premda ne označava jasno na koji period školovanja Alberta Ajnštajna se to odnosi. Sledeći ovaj primer, portal Buka magazin navodi da je Ajnštajn „stekao reputaciju lošeg učenika zato što se često sukobljavao s nastavnicima kada je primjećivao da se prema njemu postavljaju kao autoriteti”. I kad bismo prihvatili da je Albert Ajnštajn kao učenik i student bio problematičan, to nam ne daje za pravo da sa ocene njegovog ponašanja pređemo na ocenjivanje njegove marljivosti kao učenika.
Lažno uverenje da je Albert Ajnštajn bio loš učenik, opovrgava i fizičar Albreht Felsing, ujedno i autor knjige Albert Einstein: A Biography. Felsing se osvrće i na klevetu da je poznati fizičar uneo revoluciju u fiziku bez ikakve diplome, odnoseći se s podsmehom prema akademskom obrazovanju. Takve tvrdnje su, prema Felsingovom mišljenju, u potpunosti netačne.
Na jednom od sajtova posvećenih životu i stvaralaštvu Alberta Ajnštajna možemo pronaći izvod iz pisma koji je njegova majka uputila svojoj sestri. Navela je da su Albertovi rezultati „briljantni“, da je dobio svoje ocene i da je „ponovo broj jedan“. Slavni naučnik je srednju školu započeo u Nemačkoj, pa je posle pauze završio u Švajcarskoj, gde je skala ocena promenjena baš kada je Albert bio na polovini poslednje godine: šestica je postala najviša ocena, a jedinica najmanja. Na maturskom izvodu možemo videti da je iz algebre, geometrije, deskriptivne geometrije i fizike naposletku imao šestice, dok mu je najslabije išao francuski, iz kojeg je imao trojku. Dakle, ne samo da se skala „obrnula“ baš u vreme kada je Ajnštajn završavao školu, nego je time postala suprotna nemačkoj skali, pa je ovaj splet okolnosti mogao navesti na pogrešan zaključak da je Ajnštajn bio katastrofalan na maturi.
Ako zanemarimo vaspitnu ulogu mitova, činjenica je da često, izostavljanjem konteksta, dolazimo do pogrešnih zaključaka. Biografima Alberta Ajnštajna morala je biti poznata informacija o promeni skale ocenjivanja: Ronalda V. Klark i Abraham Pajs negirali su većinu lažnih tvrdnji o njegovom školovanju. Ostaje otvoreno pitanje koliko je prenebregavanje konteksta bilo namerno, kako bi zablude o „lošem đaku” koji je promenio svet fizike mogle da ostanu na snazi. Bez obzira na nemogućnost pravdanja takve laži, mit o Albertu Ajnštajnu kao lošem učeniku nije naškodio njegovom imidžu. Ako njemu i nije naškodio, možda upravo u ovom trenutku, nad stolom ne tako uspešnog đaka, taj mit poseduje dejstvo bajke: uprkos svemu, čuda su moguća.
Miloš Lazarević, FakeNews Tragač
