Da li je Jugoslavija imala najbržu belu štafetu?


„Izdrži još malo, Slobodane“, treštalo je tog avgusta 1991. s Radio-televizije Beograd.

Svetla arene uperena su bila, razume se, u Slobodana Brankovića, atletičara.

„Drugo mesto za štafetu Jugoslavije. Jugoslavija je u finalu!“

„Bravo, bravo! Velika trka Slobodana Brankovića“, konstatovao je čuveni Milojko Pantić.

„Novi jugoslovenski rekord“, nadovezao se doajen Dragan Nikitović.

Jugoslovenska štafeta 4×400 metara u sastavu Dejan Jovković, Nenad Đurović, Ismail Mačev i Slobodan Branković na Svetskom prvenstvu u Tokiju 1991. srušila je magičnu granicu od tri minuta, pa postavila i za današnje prilike sasvim respektabilan rezultat – 2:59,95. Bio je to ogroman uspeh.

Država koju su predstavljali vrlo brzo će otrčati pogrešnom stazom. Sportisti Jugoslavije u nestajanju, međutim, bili su verovatno nikad moćniji. Košarkaši Jugoplastike pokorili su kontinent. Monika Seleš suvereno je vladala teniskim terenima širom sveta. Darko Pančev iz penala je raspalio loptu po sredini gola, zatresao mrežu i doneo Crvenoj zvezdi titulu evropskog šampiona. Čekale su se samo one – nikad nedosanjane – Olimpijske igre u Barseloni ’92. Pa da se pošibamo s onima koji su sebe nazivali Dream Team.

I atletičari su dočekali svojih pet minuta. Tačnije, svojih 2:59,95. U godinama koje će uslediti nastao je mit o „najbržoj beloj štafeti“.

Ako za trenutak postrani ostavimo, uvek sporne, kriterijume po kojima se sportski timovi razvrstavaju po „bojama“, to jest rasama (i uopšte potrebu za tako nečim), pitanje i dalje stoji: da li je ovo tačno? Da li je Jugoslavija imala „najbržu belu štafetu“?

Kratak odgovor glasi: nije.

Ali, kako je to moguće? Odrasli smo uz tu krilaticu. Na taj način štafeta iz Tokija postala je deo našeg kolektivnog sećanja, neraskidivi deo urbanih legendi o nekadašnjoj državi.

Sporna sintagma opisuje uspeh iz Tokija na zvaničnim stranicama Atletskog saveza Beograda: „najbolje vreme koje je ikada zabeležila štafeta sastavljena od atletičara bele puti“. Takođe i (u međuvremenu ugašena stranica) „Kuće slavnih srpskog sporta“.

Kada beogradski list Politika 2013. godine objavljuje svoju retrospektivu svetskih atletskih šampionata, jasno kažu: „najbrža bela štafeta“. I nikom to nije čudno.

Pogled na zvaničnu statistiku Međunarodne atletske federacije (IAAF), međutim, govori suprotno. Najmanje dve „bele“ reprezentacije ostvarile su bolje rezultate, i to pre Jugoslavije. Jovković, Đurović, Mačev i Branković, dakle, ni u trenutku kada su postavili nacionalni rekord nisu bili ono što se decenijama kasnije tvrdi.

Ko je bio brži? Prvo je u Los Anđelesu 12. avgusta 1984. štafeta Australije u sastavu: Daren Klark, Gari Minihan, Rik Micel i Brus Frejn ostvarila rezultat 2:59,70.

Godinu dana kasnije štafeta (sada takođe nepostojeće) Nemačke Demokratske Republike istrčala je ovu deonicu za devet stotih delova sekunde brže od Jugoslavije. U atletskim knjigama zabeleženo je da su Frank Meler, Matias Šerzing, Jens Karlovic i Tomas Šenlebe 22. juna 1985. u nemačkom Erfurtu ostvarili rezultat 2:59,86.

Na večnoj listi muških štafeta 4×400 metara Jugoslavija više od tri decenije kasnije i dalje zauzima visoko 47. mesto. Australija je danas na 37, a Nemačka Demokratska Republika na 43. mestu. U međuvremenu, još jedna „bela“ ekipa – štafeta Poljske iz 1998. – zabeležila je odlično vreme i trenutno je 11. svih vremena s rezultatom 2:58,00.

Iako nikad nije bila istinita, priča o „najbržoj beloj štafeti“ ponovo se zavrtela u januaru 2019. Ne baš srećnim povodom. Tada je posle duge borbe s rakom preminuo Ismail Mačev, jedan od četiri musketara. „Preminuo član ‘najbrže bele štafete’“, javila je Radio Televizija Srbije (RTS).  Javni servis prenosi kako se „posebno pamti“ da je Mačev „bio član najbrže bele štafete“.

„Na Svetskom prvenstvu 1991. u Tokiju, štafeta sastavljena od atletičara beogradskih klubova osvojila je četvrto mesto rezultatom 2:59,95. To je tada bilo najbolje vreme koje je ikada zabeležila štafeta sastavljena od atletičara bele puti. Taj rezultat bio je rekord stare Jugoslavije“, navodi RTS.

Vest u kojoj se pogrešno navodi da je preminuo član „najbrže bele štafete“ između ostalih tada su preneli Tanjug, B-92, Radio Televizija Vojvodine, Blic, Večernje novosti, Radio 021, Alo, Telegraf, Sportska centrala, HotSport, Nezavisne novine, S-media. Posle pisanja FakeNews Tragača vest su ispravili portali Mondo, Espreso i Kurir.

Danijel Apro, FakeNews Tragač

Ukratko

22/05/2024

Ne, „pravilo 7-38-55“ nije pravilo

Portal Gradske info pridružio se nizu portala koji su preneli netačne navode o takozvanom „pravilu 7-38-55“, prema kojem se sedam odsto komunikacije prenosi rečima, 38 odsto tonom…

TOP 5 – NAJČEŠĆE LOKACIJE MANIPULACIJA