„Nulti broj“ Umberta Eka – Preporuka i opomena

Nulti broj, poslednji roman Umberta Eka (2015), poziva nas da se zamislimo nad trenutnom medijskom scenom. Radnja romana smeštena je u redakciju časopisa Sutra, eksperimentalnog projekta misterioznog Vimerkatea, čoveka iz senke koji je taj projekat i pokrenuo sa namerom da ucenjivanjem članova visokog društva, sebi obezbedi mesto među njima. Eko nam na samom početku stavlja do znanja koliko mediji mogu biti moćno sredstvo u postizanju društvenih ciljeva, pri čemu se taj uticaj sve jače dramatizuje kako radnja odmiče. Ključni metod te manipulacije trebalo bi da bude vešto upravljanje informacijama. Davanjem naznaka, nepotpunih i jednostranih gledišta, podilaženjem čitaocima, moguće je zadobiti značajan uticaj u društvu, koji je naravno bez realnih osnova, jer su svi dokazi „u magli“ i sve rasprave jednostrane. Međutim, uticaj i jeste bio osnovni cilj.  

„…novine nam nameću određenu ideju, daju nam znak za uzbunu, opominju nas…“

U redakciji časopisa, Simei, Vimerkateov zastupnik i glavni urednik, okuplja grupu novinara, koja zbog autentičnosti projekta ne sme da zna o čemu je zapravo reč i prihvataju angažman kao neku vrstu „vežbe“ za novine koje će nekada u budućnosti izlaziti. Glavni lik, Kolona, jedini je koji zna pozadinu priče, te čitaocima njegovi razgovori sa Simeijem predstavljaju dašak realnosti, koji nas sprečava da se izgubimo u vrtlogu iskrivljenih činjenica i potpunog moralnog relativizma, u kom su se našli čalnovi redakcije.

Ipak, najupečatljivij osećaj koji zaista pogađa u metu trenutnog problema u medijima, nije čuđenje nad potpunom izopačenošću i gaženjem svih novinarskih načela, već upravo ono suprotno, uviđanje jezive sličnosti sa realnošću. Od novinara se traži da budu angažovani, proaktivni istraživači koji predviđaju događaje, a sve to u svrhu ostvarivanja publiciteta i društvenog uticaja potkrepljenog ličnim motivima jednog čoveka.

„Sada su dnevne novine osuđene da sve više liče na nedeljni časopis. Pisaćemo o onome što bi moglo da se dogodi sutra, objavljivaćemo analitičke članke, dodatne istrage, neočekivane prognoze…“

Roman obiluje savetima urednika Simeija, kako da postanete antipod časnog društveno angažovanog novinara. Kada se dovoljni izvešti, takav novinar je u stanju da manipuliše istinitim informacijama, osvetljavajući ih iz određenog ugla. Sem toga, zanemarivanje činjenica koje su u datom kontekstu bitnije, vrlo je lako skrenuti tok javne rasprave i usmeriti ga ka ostvarivanju cilja finansijera.

„Delotvorna insinuacija jeste ona kojom saopštavamo činjenice same po sebi bezvredne, a koje se ne mogu opovrgnuti jer su tačne.“

„Vesti ne prave novine, već obratno, novine su one koje prave vesti. Kada umete da povežete četiri nezavisne vesti, to  znači da čitaocu nudite novu, petu vest.“

„Pazite, pravljenje vesti je baš dobar izraz, mi pravimo vest i moramo da znamo kako da je plasiramo između redova.“

„Imajte na umu da danas za odbacivanje neke optužbe nije neophodno da dokazujete nevinost, dovoljno je da ocrnite onoga ko vas optužuje.“

Novinarstvo, kao profesija koja se razvija i menja izuzetnom brzinom, samo po se sebi je dovoljno izazovno za promišljanje o sopstvenim granicama, ciljevima i metodama, čak i kada nema prefikse kao što su sumnjivi finansijeri ili lični motivi novinara i urednika. Sa druge strane, pak, zahtev za brzinom reakcije, adekvatnim praćenjem i analizom događaja, kao i posledice koje to sa sobom nosi može da postane zamka iz koje je posle teško izaći. Naime, poznato je da prva vest o nekom događaju ima najjači efekat. Naknadna dopunjavanja, demantiji i analiziranja uvek ostaju u senci i slabije se pamte. Ukoliko se početna dobra namera može na ovaj način pretvoriti u svoju suprotnost, jasno je koliko su onda mediji pogodno tle za manipulaciju ali i kolika je raznovrsnost načina da se takva namera sprovede u delo. Ipak, odgovornost se mora pripisati i recipijentima vesti.  

„…upamtite dobro tri najvažnija sastavna činioca teksta kojim se demantuje nečiji demanti: prikupljene glasine, beleške u notesu i nedoumice vezane za pouzdanost onoga koji demantuje vest iz novina.“

Umberto Eko, Arturo Espinosa

Ovim nam Simei poručuje da činjenice zapravo ne igraju glavnu ulogu kada je damanti u pitanju, već onaj ko te činjenice saopštava. Ukoliko se naruši kredibilitet izvora, samim tim narušena je i istinitost informacija. Međutim, ukoliko su informacije ono što nas primarno interesuje, zar nije logično da je nekada ipak potrebno uložiti dodatni trud da bi se stiglo do istine i zašto onda ova logika u praksi ne funkcioniše? Odgovor se verovatno nalazi u kratkoročnosti svake vesti. Brzina kojom se informacije smenjuju ostavlja malo vremena da se neka problematika dublje razmotri, a čak i kada je to slučaj, broj ljudi zainteresovanih za tu vest znatno opada. Brzina, sama po sebi probematična, postaje dodatni izazov i kada je u pitanju odabir informacija koje će novinar da pošalje recipijentima. Ukoliko se informacije od javnog interesa zamene informacijama koje privlače publiku, ali su po svojoj sadržini beznačajne, otvara se prostor za sumnju u namere onog ko takve informacije plasira. Na ovaj trag nas, takođe, upućuje Simei:

„Ako pažljivije pogledate, videćete da se tako radi na televiziji, kada reporter odlazi da zvoni na vrata majke čijeg su desetogodišnjeg sina polili kiselinom: Gospođo, kako se osećate zbog sinovljeve smrti? Gledaocima će oči biti pune suza i tako će svi biti srećni i zadovoljni. Ima ona lepa nemačka reč za to:  Schadenfreude, uživanje u tuđoj nesreći. To je osećanje koje svake novine treba da pothranjuju i poštuju.“

Paralelno sa pričom o redakciji, Eko nam prikazuje novinara Bragadoča koji je u potpunosti uvučen u teoriju zavere u vezi sa Musolinijevom smrću, kao i tajnim organizacijama koje zapravo kroje političku scenu u Italiji, ali i širom Evrope. Bragadočova opsesija dobija tragičnu završnicu, koja sama postaje materijal za kreiranje nove teorije zavere, koja se iskristalisala kao lajtmotiv romana.

Ovim nas Eko upućuje na zaključak da gde postoji informacija, postoji i kapital, a gde postoji kapital, postoji i interes, stoga nam ne preostaje ništa drugo nego da se uhvatimo za činjenice, kao jedini balans prilikom hoda po granici između istraživačkog i senzacionalističkog novinarstva. Ovaj roman srdačno preporučujemo, jer je u stanju da trgne, podstakne na razmišljanje, ali i da opomene svakog od nas i podseti nas na veliku odgovornost  koju imamo prema sebi i drugima kada formiramo stavove na osnovu informacija dobijenih putem medija.

 

Milica Janjatović