Čitali smo: „Zamka inteligencije“ Dejvida Robsona

Pol je pošao iz SAD u Boliviju kako bi se sastao sa Deniz Milani, manekenkom koju je prethodno upoznao preko aplikacije za nalaženje partnera. Kada je sleteo u La Paz, rastužila ga je poruka manekenke koja mu je saopštila da je morala da ode u Argentinu. Zamolila ga je da pohita za njom i ponese joj torbu koju je zaboravila. Opčinjen susretom koji je iščekivao, Pol je krenuo put Argentine i poneo manekenkin kofer.

Kada je stigao na destinaciju dočekao ga je hladan tuš. Deniz nije bilo ni u Argentini. Razočaran ovim spletom okolnosti Pol je odlučio da se vrati u SAD sa sve mankenkinim koferom. Međutim, kada je predao prtljag na aerodromu, ubrzo je pozvan da se javi osoblju na ukrcavanju. U koferu koji je navodno pripadao manekenki nalazilo se dva kilograma kokaina koji su podmetnuti Polu.

Ova priča bila bi manje čudna da naivni krijumčar droge nije Pol Frempton, poznati fizičar sa više od 30 godina staža na Univerzitetu u Karolini i velikim dostignućima u oblasti istraživanja tamne materije i subatomskih čestica. Dakle, radi se o vrlo inteligentnoj osobi koja je, ipak, vrlo lako ispala potpuna naivčina. Zašto pametni ljudi prave glupe greške? Isto pitanje sebi je postavio Dejvid Robson, a odgovor leži u njegovoj knjizi „Zamka inteligencije“ koja nam otkriva zašto inteligentni ljudi nekada bivaju skloniji greškama od prosečnih osoba. Knjiga „Zamka inteligencije“ domaćim čitaocima dostupna je u izdanju Vulkan izdavaštva (prevod Zvezdane Šelmić).

„Taksonomija gluposti“

Agonija Pola Fremptona samo je jedan od primera gluposti koje su uradili ljudi od kojih se, uzimajući u obzir njihovu inteligenciju, to nije očekivalo. Pored Fremptonovog slučaja, Robson između ostalog opisuje i iracionalno verovanje u vile i paranormalne aktivnosti proslavljenog pisca Artura Konana Dojla, ali i teorije o vanzemaljcima, astrologiji i nepovezanosti virusa HIV i side koje je plasirao Kari Malis. Inače, Malis je nobelovac odgovoran za otkriće polimerizovane lančane reakcije, sredstva koje je omogućilo naučnicima da kloniraju DNK u velikim količinama.

Šta se dešava u glavama ovih intelektualaca dok podležu u najmanju ruku kontroverznim verovanjima i donose ponekad potpuno nerazumne odluke? Radi se o zamkama inteligencije koje je Robson u istoimenoj knjizi podrobno opisao, a zatim i taksativno nabrojao. Jedna od tih zamki je disracionalija, odnosno „nesklad između inteligencije i racionalnosti“, piše Robson. Dobar primer disracionalija su upravo verovanja Artura Konana Dojla koji je čak smatrao da je razgovor s mrtvima moguć uz pomoć medijuma.

Disracionalija se prema verovanju Robsona može javiti usled dve druge zamke inteligencije – kognitivne škrtosti ili kontaminiranog umnog rada. Kognitivna škrtost predstavlja „sklonost ka tome da zasnivamo donošenje odluka na intuiciji a ne na analizi“, objašnjava autor. S druge strane, kontaminirani umni rad je zamka koja je ilustrovana u „pogrešnoj polaznoj liniji znanja koja može dovesti do daljeg iracionalnog ponašanja“. Na primer, ako tokom vaspitanja niste naučeni da više vrednujete validne naučne dokaze, u kasnijem životu verovatno ćete biti podložniji verovanju u pseudonauku.

Ipak, verovatno najčešće zamke u koje upadaju inteligentni ljudi predstavljaju zasluženi dogmatizam, okoštanost i pristrasnost slepe mrlje. One su često i razlog za arogantno ponašanje intelektualaca. Zasluženi dogmatizam predstavlja shvatanje prema kom nam sopstvena stručnost daje pravo da budemo zatvoreni za nove ideje i drugačija gledišta. Pre nego što kreiraju sopstvenu dogmu intelektualci skloni upadanju u ove zamke uglavnom prođu kroz proces okoštavanja u kom ideje postaju krute i fiksirane, a sve to može dovesti i do pristrasnosti slepe mrlje. Ova zamka inteligencije zapravo je „sklonost ka tome da vidimo tuđe mane, a ne primećujemo predrasude i pogreške u sopstvenom rezonovanju“piše Robson.

„Taksonomija mudrosti“

Pored mnoštva ilustrativnih primera zamki inteligencije, Robson nam u svojoj knjizi nudi i rešenje za ove pojave. Među njima je i aktivna otvorenost za nove ideje, to jest „namerna potraga za drugačijim gledištima i činjenicama koje će možda dovesti u pitanje naše stavove“. Ova tehnika može biti posebno efektivna u suzbijanju zamki inteligencije opisanih u prethodnom pasusu, a koje se zasnivaju na neodstupanju od sopstvenih stavova. Moć priznavanja i ispravke sopstvene greške nakon pronalaska neke nove ideje pruža nam mogućnost da unapredimo sopstveno istraživanje o nekoj temi ili preobratimo svoje dogmatizovane stavove.

Tu je takođe i epistemološka radoznalost – „ljubopitljiv, zainteresovan stav pun pitanja; glad za informacijama“. Robson smatra kako radoznalost, osim toga što poboljšava učenje, štiti od motivisanog rezonovanja i pristrasnosti. Ukoliko želimo da primenimo tehniku aktivne otvorenosti za nove ideje kako bismo izbegli neke od zamki inteligencije, epistemološka radoznalost je korak koji bi trebalo da prethodi tom postupku. Teško da ćemo krenuti u „namernu potragu za drugačijim gledištima“ ukoliko pre toga ne uspemo da probudimo sopstvenu radoznalost.

Valjano oružje za izbegavanje zamki inteligencije je i intelektualna skromnost, prema Robsonu „ključna ali zanemarena osobina koja određuje velik deo našeg odlučivanja i učenja“. To je zapravo „sposobnost da prihvatimo ograničenja svog rezonovanja i da pokušamo da kompenzujemo svoju pogrešivost“, smatra autor. Ova osobina može biti važna i za lidere na različitim nivoima s obzirom na to da niko ne voli „sveznalice“, pogotovo ako to, zapravo, nisu. Intelektualna skromnost daje nam moć da pokažemo sopstvenu veličinu priznavanjem svojih ograničenja, što otvara mogućnost za dijalog i usvajanje novih ideja o temi koja nam ranije nije bila bliska.

Preuređivanje predrasuda

„Mnogi ljudi veruju da razmišljaju, a zapravo samo preuređuju svoje predrasude“, rekao je navodno Vilijam Džejms, veliki psiholog 19. veka. Ova rečenica sažeto nam odgovara na pitanje „zašto pametni ljudi prave glupe greške?“ od kog je Robson i počeo svoje istraživanje. Zapravo, većina zamki inteligencije koje Robson opisuje u korenu se odnose na preveliku pristrasnost, predrasude i stereotipe, te aroganciju intelektualaca. Tu su, naravno, i pozitivni primeri intelektualaca poput Bendžamina Frenklina koji je, prema njegovom biografu Volteru Ajzaksonu, bio alergičan na svaku dogmu i koji je „kombinovao otvorenost uma sa praktičnim zdravim razumom, britkim društvenim veštinama i tananom emotivnom regulacijom“, piše Robson.

Ipak, nisu svi intelektualci otvorenog uma poput Frenklina. To nam je najbolje pokazala pošast globalne pandemije koja nas je zadesila pre oko dve godine. Ova pojava bila je, i jeste, pravi katalizator za upadanje u različite zamke inteligencije. Pojedinci zavidnih akademskih zvanja i biografija najednom su postali propagatori pseudonaučnih stavova koji unose konfuziju u već zbunjeno i uplašeno „obično“ stanovništvo. Da im je pre, ili makar tokom pandemije pri ruci bila Robsonova knjiga možda i ovaj tekst ne bi morao da čitaoce podseti na sintagmu „najsmešniji virus“.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač