Ovaj bubble je moj karantin

U četvrtak uveče si proverio koliko si vremena dnevno u prethodnih sedam dana provodio na Instagramu i, među nama govoreći, pomalo te je sramota da sa čitaocima podeliš taj statistički podatak. U nekom prethodnom životu, pre samo mesec dana, izbrisao si svoj nalog na Fejsbuku i odlučno krenuo u akciju intezivnog življenja vlastitog života koji, siguran si bio, čuči negde izvan interneta. Doduše, Instagram nalog si ostavio jer je to ipak jedna, kako bi rekla Tereza Kesovija, nježnija društvena mreža.

Međutim, onda je eskalirala situacija sa korona virusom i, sam u svom stanu, prepustio si se čarima rada od kuće. U trenutku dok me teraš da zapisujem ove redove, navršava se sedmi dan samoizolovane samoće i, iako ti nervoza vratolomno trči od mozga ka dupetu i natrag, moraš da priznaš da si u svoj ovoj kolektivnoj nesreći ipak imao poneko zrnce sreće. Prvo i osnovno, imaš posao. To je presudno važna stvar jer činjenica života sa koronom ne ukida činjenicu života u kapitalizmu već je, naprotiv, nadopunjuje na jedan vrlo opasan način. Drugo, imaš posao koji možeš da radiš od kuće i nisi, kao mnogi koji rade u proizvodnji ili uslužnim delatnostima, izložen kontaktu sa ljudima i izložen testiranju toga koliko gazda poštuje ili ne poštuje preporuke o higijeni na radnom mestu. Treće, posao koji radiš i krugovi u kojima se krećeš su ti omogućili da se, u svom stanu, digitalno okružiš pouzdanim izvorima informacija, dobrim analizama, promućurnim komentarima, duhovitim zajebancijama, dirljivim izlivima solidarnosti i svim ostalim sadržajima koje si, između ostalog, konzumirao i besomučno skrolajući po Instagramu i udarnički nabijajući onu statistiku koja te, u četvrtak uveče, malo posramila.

U jednom trenutku, dok si se šetkao i obilazio stoti krug između sudopere i terase, veš mašine i kauča, kompjutera i WC šolje, prošlo ti je kroz glavu da živeti u samoizolaciji znači živeti u svom mehuru od sapunice u koji unosiš tačno onoliko stvarnosti koliko je nužno da bi taj mehur i dalje bio njen deo. Hodao si tako po stanu, tekao je još jedan dan oduran k’o Duran Duran, a ti si postao svestan da je ovaj bubble tvoj karantin.

U početku nisi ni pod tačkom razno propuštao dnevnik na N1 i dnevnik na RTS-u, i to obavezno tim redom! Redosled je bio važan jer si ih gledao iz potpuno različitih pobuda – N1 si gledao da se informišeš i suočiš sa stvarnošću ma kako zloslutno nedokučiva bila, a RTS da malo razblažiš oštar ukus koji ti je gorepomenuta stvarnost ostavljala u ustima. Isprva, to je imalo efekta. Bivalo ti je malo lakše kad bi ti Rasim Ljajić rekao da se ne sekiraš jer su magacini velikih trgovinskih lanaca puni toalet papira i konzerviranih tunjevina, a Jorgovanka Tabaković ponosno, poput Baje Patka, poručila da imamo toliko deviznih rezervi da će moći da nam posluže čak i ako Rasim u prethodnom prilogu nije bio u pravu, pa toalet papira, ipak, nestane. Ipak, ko ima bar malo iskustva sa tim kako izgleda betonska kombinacija u kojoj se čašice žestokog pića obilato zalivaju jeftinim pivom, zna da ga posle toga neizostavano čekaju paklena glavobolja i jutarnji spektakl u crevima, te si i ti, posle svega nekoliko dana, odustao od te srednjoškolski nezasite konzumacije informativnog sadržaja i prestao da gledaš RTS.

Međutim, kada je u nedelju uveče uvedeno vanredno stanje i kada si se suočio sa iznenađujućom vesti o predsednikovim bliskim, bratskim porodičnim vezama u dalekoj Kini, odlučio si da je vreme za novo preuređenje bubblea. Sutradan je svanuo novi dan, proleće i sunce su provokatorski sijali, na bilbordima je pisalo da predaja nikada neće biti opcija za Srbiju, vojnici su Knez Mihailovom šetali puške spremne da pucaju u svaki virus na koji naiđu, a ti si odlučio da prestaneš da gledaš bilo kakve informativne emisije. Knjige starostavne lepo kažu da na početku beše reč, pa si se i ti oslonio samo na čitanje vesti i dužih, analitičkih tekstova. Bilo ti je dosta svih audio-vizuelnih nadržaja koji u sebe uključuju aparaturu vlasti, a i, ruku na srce, slova su, baš kao i Instagram u odnosu na Fejsbuk, nježniji prenositelji informacija. Uostalom, i ti i ja vladamo plemenitom veštinom dijagonalnog čitanja koja nam pomaže da kroz vest prođemo tako da iz nje izvučemo sve informacije (ili nedostatak istih), a da mozak ne zagadimo patriotsko-autoritarnim dahtanjem koje izbija čak i iz citiranih reči na ekranu.

Samoizolacioni dani teku, ti se uz doručak, ručak, večeru i užinu služiš novostima iz svog informativnog paketa, a i posao ti je nesporedno vezan za rad u proizvodnji medijskog sadržaja, te, uprkos bojkotu dnevno-političkih pokretnih slika, dobijaš sasvim dovoljno informacija o svetu u kome živiš. Svetu koji se suočava sa pretnjom čiji je najjeziviji deo upravo u tome što nas onemogućava da zamislimo kako će taj svet uopšte nadalje izgledati. U ovom trenutku – u kom me teraš da pišem ove redove ili u kome ih neko, nešto kasnije, čita – niko od nas ne može ni da pretpostavi kako će njegov život izgledati samo za koji mesec. Da stvari budu gore, ne može da zamisli ni da li će uopšte nekako izgledati.

Suočen sa Covid 19 virusom i virusom neizvesnosti – a i sa ogromnim zalihama vremena koje, odjednom, u svojim stanovima zateknu svi koji žive sami u doba samoizolacije – počeo si da unutar svog bubblea gradiš tvrđavu sveta kakvog voliš i za kakav želiš da se boriš. Svih ovih dana, kao ono treće, najpametnije prase iz bajke što gradi kuću od cigli, sediš na svojoj stolici, pa slažeš li slažeš, knjigu na sezonu serije, video call sa roditeljima na mail prijatelju, ploču na film, telefonski razgovor sa babom na vajber poruku tetki, meme poslat na grupnu prepisku na tekst koji kačiš na Instagram story kojim virtuelno vičeš kako, ipak, nismo sami u svoj ovoj pizdariji.

Jednog dana, dok si slušao album grupe The Kills i spremao ručak, kroz otvorene prozore – jer si se, razume se, pre svega pretvorio u osobu koja često provetrava prostorije u kojima se boravi, pere ruke ne kraće od dvadeset sekundi i mašta o danu kada će kapljično prenošenje ponovo biti seksi – čuo si glasnu muziku koja je dopirala kroz neki isto tako otvoren prozor na susednoj zgradi. Ostavio si nož kojim si sekao šampinjone, krpom obrisao vlažne ruke, smanjio svoju muziku i prišao prozoru. Čuo si neko horsko, crkveno izvođenje tebi nepoznate pesme. Probao si da zvuk uhvatiš Shazam aplikacijom na svom telefonu, ali ipak je komšijski prozor bio predaleko, a i u obližnoj maloj strugari radnici su udarnički radili – verovali ili ne, ekranska deco, ne mogu se svi poslovi raditi od kuće – pa su se njihove mašine mešale sa horskim pojanjem. Nasumično si jurio reči pesme, te si nekako ušima prikupio uzorke kao što su “suza”, “srce” i “kolevka” i bacio se u ralje istraživačkog novinarstva. Ubrzo si na YouTubeu našao snimak koji je komšija tako glasno pojačao – bend se zvao Srbski Pravoslavni Pojci, a stvar “Suza Kosova”. Pomislio si da se sused možda, gledajući predsednička obraćanja, preko ekrana kapljično inficirao povišenim patriotskim pritiskom, ali ubrzo je krenula sledeća pesma koju si otkrio istim istraživačkim metodama – “Himna za život Srbije” koju je pre osam-devet godina izbacila produkcijska kuća Dveri Srpske, te se odjednom, kao grom iz vedra neba, stvorila mogućnost da je komšija i opoziciono nastrojen. Sledeću pesmu, kafansko-stadionski hit “Pukni zoro” si prepoznao brzo, te si, pomalo razočaran jer više nije bilo potrebe za istraživačkim radom, zatvorio prozor. “Dobro, mogao sam i gore proći. Mogao je komšija biti fan Nevernih beba”, pomislio si i vratio se spremanju ručka.

Kasnije, dok si ubrusom skidao tragove hrane sa tanjira, rekao sam ti da je smešno što The Kills – kao i Sonic Youth, koji su ih u međuvremenu zamenili – nikada nisu bili tako bliski sa nekim bendom kao što su to danas bili sa Srbskim Pravoslavnim Pojcima. Brecnuo si se i pogledao me kao da sam lud, a ja sam, nervirajući te, dodao da isto vredi i za tebe i tvog komšiju.  “Nas dvojica verovatno ne delimo nijednu sličnu misao, a kamoli šta drugo”, viknuo si ljutito. Ipak, rekao sam ti da preteruješ. I da je moguće da obojica volite da gledate Premijer Ligu nedeljom i da ste obojica kao deca potajno želeli da budete Hi-Men. Takođe, rekao sam ti i da je sasvim moguće da ste sličnog socio-ekonomskog statusa. Uostalom, živite u istoj ulici u zgradama bliznakinjama, nije nemoguće da delite slične probleme i slične privilegije, zavisno sa koje tačke društvene lestvice da vas se posmatra. Međutim, ono što je sasvim izvesno – rekao sam ti dok si sedao na kauč – jeste da ste obojica zgrčeni u egzistencijalnom strahu zbog svega što nam se trenutno dešava, te da obojica sedite, svako u svom stanu i svako u svom bubbleu, i ciglu po ciglu, gradite tvrđavu koja bi trebalo da liči na svet kog volite i do kog vam je stalo. Kako su ti svetovi nastali, u ovom trenutku je manje važno. Možda ćete se već sutra ti i tvoj komšija opet naći sa dve strane nepremostive provalije, ali ovog popodneva, u ovih pola sata koliko su vam se muzike mešale kroz otvorene prozore, delili ste istu brigu i istu uplašenost.

Uostalom, dok ovaj tekst privodimo kraju, stigle su strašne, ali nažalost, i očekivane vesti da je u Srbiji zabeležen prvi smrtni slučaj izazvan korona virusom. Mediji nisu ništa izvestili o tome kakav je bio muzički ukus ili politički svetonazor nesrećnog muškarca iz Kikinde. Opasnost koja se nadvila nad svim našim svetovima na haje za takve razlike među ljudima. Isitna, kao i u svemu drugom, bogatiji imaju bolje šanse, ali ni oni nisu sasvim zaštićeni.

Možda svet kog treba spasiti, zapravo, ima smisla samo ako ga zamislimo kao stotine i hiljade, milione i milijarde malih bubbleova koji se stiskaju jedan uz drugi, vole se i mrze, ne misle jedan o drugom i ne znaju ništa jedan o drugom, razumeju se i ne razumeju, ali, naposletku, postoje. Tu, jedan pored drugog.

U ovim danima samoizolacije nije poželjno da se ti bubbleovi fizički oslanjaju jedan na drugi. Ali ponekad je dovoljno i samo otvoriti prozor.

 

Za FN Tragač,
Bojan Marjanović