O kafani „Srpski Srbin“ ― ili Otkud Dardaneli u Bogatiću

Jedan čitalac nam se javio s molbom da proverimo tvrdnju koju je izneo Nenad Čanak, donedavni predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, da je za vreme okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu marionetska vlast bila opsednuta idejom srpstva do te mere da su menjana imena institucija uz insistiranje na „srpskom“ elementu u njihovim nazivima, pa je navodno čak i jedna kafana pod imenom „Srbin“ preimenovana u – „Srpski Srbin“.

Anegdota i pleonazam

Odgovarajući na pitanje „Da li mislite da su oni koji koriste latinicu manje Srbi od onih koji koriste ćirilicu“, Nenad Čanak je 2009. godine za Politiku dao odgovor propraćen sledećom anegdotom: „Za vreme Drugog svetskog rata, da bi se prikrio kvislinški karakter vlade Milana Nedića, na snazi je bila naredba da sve institucije, akti i sve ostalo mora da ima pridev srpski. U Beogradu je u to vreme postojala kafana ’Srbin’, koja je zbog ovog naloga morala da se zove ’Srpski Srbin’.”

Pisali smo kancelariji LSV s molbom da nas upute na izvor za ovaj podatak, ali nismo dobili odgovor. Odgovor je, međutim, stigao s druge adrese. Istoričar Aleksandar Stojanović, koji se bavi periodom Srbije za vreme Milana Nedića, objašnjava za Tragač da je u ovom periodu postajala slična odluka, ali da se nije odnosila na pridev „srpski“.

Od Moskve do Srbije – od Šangaja do Kladova

„Činjenica je da je u maju 1942. godine bila doneta odluka o nacionalizaciji imena svih ugostiteljskih objekata u Beogradu. Tu odluku je doneo, a potom je na stranicama kolaboracionističke štampe i promovisao, Dragomir Dragi Jovanović, upravnik grada Beograda i predsednik beogradske opštine. Tako je hotel i kafana ’Moskva’ postala ’Srbija’, a promenjen je naziv i svim ostalim objektima u užem centru grada (koji su imali neki internacionalni naziv)“, navodi Stojanović.

Naš sagovornik dodaje i niz drugih primera: „Hotel ’Pariz’ je promenio ime u ’Oplenac’, ’Atina’ u ’Mačva’, ’London’ u ’Šumadija’, ’Bristol’ u ’Dunav’, ’Albanija’ u ’Avala’, ’Šangaj’ u ’Kladovo’, ’Kazbek’ u ’Šapčanin’. itd. Ugostiteljski objekti čiji su nazivi odisali evropskim, internacionalnim duhom su takođe promenili ime. Hotel ’Kasina’ je poneo naziv ’Nova Evropa’, ’Centar’ je promenio ime u ’Pomoravlje’, ’Mažestik’ u ’Car Dušan’, ’Marger’ u ’Šumadinac’, ’Koloseum’ u ’Srbijanac’, ’Lira’ u ’Gusle’, ’Mala Antanta’ u ’Srbadija’, ’Astronomija’ u ’Južna Srbija’. Objekti koji su nosili nazive određenih ličnosti neprimerenih datom momentu (nemačka okupacija), takođe su se našli pred promenom svojih imena. Tako je ’Ruski car’ postao ’Car Uroš’, ’Trandafilović’ je primenio ime u ’Vasa Čarapić’, a ’Jela’ u ’Srbijanka’“.

Naposletku, Stojanović navodi da mu nije poznato da je postojao ugostiteljski objekat pod nazivom „Srbin“:  „Ukoliko i jeste, sigurno nije morao da promeni ime. Nedićeva vlada jeste bila nacionalistička i konzervativna, i mnoge institucije su ponele pridev ’srpski’, ’srpska’ ili ’srpsko’ u nazivu, ali se u primeni te politike nije išlo u apsurd, kakav bi bio ’Srpski Srbin’.”

Otkud Dardaneli u Bogatiću

O pomenutoj odluci pisala je i Olivera Milosavljević u knjizi „Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944” u kojoj se dodatno pojašnjava filozofija iza ove odluke: „Iako je u Nedićevoj državi, sa početkom ’nove’ ere 1941. godine, u pristupanju ’novom poretku’ i ’Novoj Evropi’ sve moralo da bude ’novo’ – ’Nova Srbija’, ’novi’ Srbin, ’novo’ javno mnjenje, ’nova’ škola, ’nova’ omladina, ’novo’ pozorište, ’nova’ literatura… – ipak je i to ’novo’ doba moralo da nađe uporište u što je moguće starijoj prošlosti. Izmišljajući tradiciju radi uspostavljanja sopstvenog legitimiteta, nove kolaboracionističke vlasti su favorizovale patrijarhalnost u svim aspektima društvenog života, potencirale negrađansko ophođenje (’seljače, Srbine, brate’, ’seljanko, strino’…), a od celokupnog društva, kulture, umetnosti, književnosti i prosvete tražile da se stave u ’službu nacije’ odbacivanjem svega što nije imalo ’autentično’ nacionalno obeležje. Uvele su slavljenje slava tamo gde se nikada nisu slavile (Narodno pozorište, Beogradski univerzitet), a beogradskim ulicama, bioskopima i kafanama oduzele sva imena koja nisu bila ’čisto’ srpska i ’autentična’.”

U pomenutoj knjizi citiran je i izvod iz novina „Obnova“ od 6. novembra 1943, gde se spominje potreba da se ova odluka proširi na celu tadašnju Srbiju, a ne samo Beograd. U tekstu pod naslovom „Nazive kafana i ulica u unutrašnjosti trebalo bi izmeniti“ navedeno je sledeće: „Pre izvesnog vremena Uprava grada Beograda donela je odluku da se izmene svi nazivi kafana, bioskopa, trgovina i ulica koje su nosile strana imena. Tako je poodavno iz Beograda nestalo ’Moskve’, ’Bristola’, ’Uranije’, itd. Nestalo je Mojsijeve ulice, Jevrejske, itd. Sada u Beogradu sve kafane, svi bioskopi, trgovine i ulice nose isključivo srpska imena […] Tek kada se pristupilo izmenama imena, videlo se koliko smo bili zalutali u nesrećnom periodu između dva svetska rata. Odricali smo se onoga što je bilo naše, a prihvatali sve što je tuđe. […] Pa kad su ’Dardaneli’ u Bogatiću, onda zaista nije čudo ni što se ’Amerika’ nalazi usred grada Šapca, ni što se ’Pariz’ nalazi u malom Obrenovcu, a ni što je cela ’Rusija’ stala na trgu u Čačku. U Valjevu možete naći ’Bristol’. […] Zato, ne treba dozvoliti da […] dođu razna belosvetska imena, već je potrebno da se što pre pristupi u celoj zemlji sa prekrštavanjem naziva javnih lokala i ulica u naša nacionalna imena.”

Marija Zemunović, FakeNews Tragač