Čitali smo: „Lažni ljudi“ Viole Bakini i Mauricija Teskonija

Na internetu niko ne zna da si pas – piše ispod jedne od prvih karikatura posvećenih internetu koja je devedestih godina objavljenja u američkom magazinu Njujorker. Ova ilustracija, nasatala u vreme kada je onlajn svet mnogima bio nepoznanica, i danas je gotovo jednako aktuelna. Ipak, možda joj je potrebna mala korekcija. Na internetu niko ne mora da zna da si pas, ni da si trinaestogodišnjak koji se predstavlja kao punoletan muškarac, ili muškarac koji se predstavlja kao žena. Isto tako, na internetu niko ne mora da zna da fizički ne postojiš. Pogotovo ako ti je cilj da se to ne sazna.

Upravo o ovom fenomenu pišu ekspertkinja za komunikacije Viola Bakini i istraživač na Institutu za informatiku i telematiku Nacionalnog istraživačkg saveta Italije, Mauricio Teskoni. U svojoj knjizi „Lažni ljudi“ njih dvoje čitaocima približavaju termine botova i trolova, ali i mnoge druge fenomene globalne mreže. Ako u obzir uzmemo da trenutno preko 40% ukupne svetske aktivnosti na vebu ne obavljaju ljudska bića jasno nam je zbog čega je knjiga ovih autora zgodan priručnik za pametnije i bezbednije korišćenje interneta. „Lažni ljudi“ čitaocima u Srbiji dostupni su u izdanju izdavačke kuće Informatika (prevod Sofije Žmirić).

Ko su botovi?

Ako gotovo polovinu aktivnosti na vebu više ne obavljaju ljudi, ko je obavlja? Radi se o automatizovanim softverima raznih vrsta, među kojima su i botovi. Iako u domaćem javnom govoru reč bot uglavnom označava čoveka koji na internetu svesrdno podržava i širi određene (mahom političke) stavove, botovi zapravo predstavljaju naloge kojima u potpunosti upravljaju mašine, a koji ponekad teže da se drugim korisnicima interneta predstavljaju kao ljudi.

Među botovima raznih namena izdvajaju se takozvani četbotovi, odnosno oni koji su specijalizovani za ćaskanje s ljudima. Njihovo kreiranje postalo je toliko popularno da postoje i takmičenja u kojima pobede odnose oni botovi koji najbolje oponašaju ljude. Jedan od botova ovenčanih nagradama zove se Kuki, u knjizi naveden pod starijim imenom Micuku.

Testirali smo njegove sposobnosti i ustanovili da je, kao što se u „Lažnim ljudima“ i navodi, ovaj četbot solidan u domenu svakodnevnog ćaskanja, ali loš u razumevanju konteksta. Posle nekoliko poruka razmenjenih na temu takmičenja botova za ćaskanje, promenili smo temu i pitali bota „Da li si čuo za film ’Borilački klub’?“. Kao iz topa Kuki šalje sliku Breda Pita i odgovara sa „Film sa Bredom Pitom? Da, bio je prilično dobar“. „A o čemu je?“, bilo je naše sledeće pitanje. Na ovo, bot odgovara porukom koja nema veze sa trenutnim, izmenjenim kontekstom razgovora. Vraća se na pređašnju temu i daje definiciju takmičenja četbotova. Iako se četbotovi neprestano razvijaju, razgovor sa njima i dalje je daleko od razgovora sa pravim ljudima. To ih, međutim, ne sprečava da prevare lakoverne pojedince.

„Život je kratak. Priuštite sebi aferu“ – sa botom

Među najpoznatijim prevarama koje su režirane uz pomoć botova spada ona sa sajtom za upoznavanje Ešli Medison (Ashley Madison), a razotkrivena je nakon što je grupa hakera 2015. godine upala u bazu podataka sajta i ukrala, a zatim i objavila, milione ličnih podataka uglavnom muških korisnika sajta. Pomenuti sajt je posvećen spajanju zauzetih muškaraca (u ređim slučajevima i žena) sa novim, takođe zauzetim partnerima. Sajt otvoreno promoviše afere svojim provokativnim sloganom „Život je kratak. Priuštite sebi aferu.“, a ovaj slogan i cela ideja sajta je, prema navodima hakera, bio jedan od povoda zbog kojih su ukrali podatke sa Ešli Medisona. Međutim, jedna druga stvar verovatno je više isprovocirala hakere.

U trenutku kada se krađa podataka dogodila, Ešli Medison je u svojim reklamama tvrdio da na sajtu postoji gotovo jednak broj muških i ženskih korisnika. Ipak, nakon analize podataka koje su hakeri objavili, ustanovljeno je da su 90% korisnika činili muškarci, dok je većina žena s kojima su oni ćaskali zapravo bilo jedan od automatizovanih botovskih naloga kreiranih s fotografijama žena već dostupnim na internetu. Ovakvi botovi i dalje su vrlo poplarni na internetu i imaju svoj naziv – fembotovi. Iako su njihove poruke neretko generičke i opreznijim korisnicima interneta „na prvu loptu“ bude jasno da ne razgovaraju sa pravom ženom, fembotovi sa sajta Ešli Medison uspeli su da prevare na stotine hiljada muškaraca pre nego što su hakeri objavili podatke gotovo 32 miliona korisnika ovog sajta i otkrili prevaru.

Politički botovi

Još jedna vrlo popularana zloupotreba u kojoj botovi igraju veliku ulogu spada u domen političkog aktivizma, ali se ipak razlikuje od „botovanja“ u Srbiji koje se vezuje za posvećene političke aktiviste koji ne propuštaju da na mrežama podrže svoje lidere. Prema podacima oksfordskog Istraživačkog projekta za računarsku propagandu, u trenutku pisanja knjige „Lažni ljudi“ zloupotrebe tokom predizbornih kampanja na društvenim mrežama dogodile su se u čak 70 zemalja sveta. Uglavnom se radi o armijama političkih botova čiji je cilj da nameću određene teme, recimo forsiranjem pojedinih haštagova na Tviteru ili kreiranjem privida velike podrške određenim kandidatima kroz lajkove, deljenja i komentare. Naravno, tu su i lažni pratioci kao još jedan vid naduvavanja popularnosti pojedinih kandidata.

Međutim, politički botovi otišli su i korak dalje i više ne predstavljaju samo lažne pratioce, fanove i generalno lažnu podršku. Zanimljiv je primer političkog bota za ćaskanje kog su stvorili aktivisti Laburističke stranke u Britaniji i poslali ga u boj za glasače i to na Tinder, aplikaciju za onlajn upoznavanje. Bot je targetirao mladiće od 18 do 25 godina i nakon uvodnih rečenica razgovor bi prebacio na teren politike i otvoreno pitao o tome za koga korisnik s kojim razgovara planira da glasa. Onima koji su govorili kako će glasati za laburiste potom je objašnjavao gde se nalazi najbliže biračko mesto, dok je onima koji su bili za desničare recitovao program laburista i ubeđivao ih da glasaju za njegovu stranku. Mnogi analitičari su ovu ideju ocenili kao domišljatu. Međutim, reč je o nesumnjivo neetičkom potezu, s obzirom na to da se bot lažno predstavljao, a zatim prosipao sopstvenu propagandu. Na kraju, laburisti su tvrdili da su uspeli da pobede u pojedinim okruzima uz pomoć bota sa Tindera, ali efektivnost ovakve kampanje i dalje nije u potpunosti istražena.

Lovci na botove

Da sa botovima „nije sve tako crno“ dokazuju razni automaizovani nalozi posvećeni dobrim ciljevima. Recimo, primer dobre prakse je bot pod nazivom „Re:scam“ koji je kreiran tako da odgovara svojoj zlonamernoj braći skemersima (scammers), botovima koji šalju razne promotivne poruke putem mejlova u nameri da nas prevare. „Re:scam“ se predstavlja skemeru kao čovek i oduzima mu vreme odgovarajući na njegove brojne pokušaje du ukrade lične podatke i iznudi novac svojoj žrtvi. Tu su i softveri poput Botometer-a i Tviter audit-a koji sa više ili manje uspeha detektuju mreže botova na društvenim mrežama.

Budućnost neminovno donosi još više zlonamernih botova koji kroz tehnike dubokog učenja postaju sve pametniji i sve više liče na prave korisnike. Međutim, paralelno se razvijaju i dobri botovi koji se protiv njih bore, kao i brojni softveri namenjeni detekciji zlonamernih botova koji varaju i manipulišu. Da bismo se adekvatno izborili sa digitalnim prevarantima moraćemo da stvaramo još više softvera koje možemo slati u lov na botove. Takođe, kako bismo se upoznali s ovim novim svetom koji raste svakim danom, biće potrebno još mnogo knjiga o Lažnim ljudima, više promocije digitalne i medijske pismenosti, a manje ignorisanja budućnosti i nove, digitalne realnosti u kojoj akteri nisu samo ljudi.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač