Od „Malog Šengena“ do velikih stereotipa: Slika Albanaca u medijima

Ideja o stvaranju „Malog Šengena“ koji bi, između ostalog, značio slobodan protok ljudi, robe usluga i kapitala između Srbije i Albanije izazvala je burne reakcije na političkoj sceni i društvenim mrežama. Čini se da su u „debati“ o dobrim i lošim stranama potencijalnog otvaranja granica još jednom etnički stereotipi odneli prevagu nad činjenicama.

Nimalo slučajno, deo albanofobičnih predviđanja po kojima će agresivni i srbomrzački narod narko dilera preplaviti Srbiju, kupiti nekretnine prljavim novcem i potisnuti miroljubive starosedeoce, podudarala su se sa načinom na koji su Albanci predstavljeni u pojedinim medijima. Skoro svakodnevna praksa žrtvovanja činjenica zarad potvrđivanja duboko ukorenjenih stereotipa nije izum današnjih tabloida, već je prisutna u srpskoj štampi i intelektualnim krugovima više od 100 godina.

FN Tragač kao portal koji se obračunava sa dezinformacijama na dnevnom nivou za skoro dve godine postojanja susreo se sa desetinama takvih primera koji se neposredno ili posredno odnose na Albance, Albaniju ili Kosovo. Identifikovali smo tematske i narativne matrice koje albanski identitet svode na nekoliko uprošćenih i negativnih karakteristika, a koje počivaju na izmaštanim sadržajima i tendencioznim manipulacijama.

Albanci kao „mrzitelji Srba“ – ratnici i kriminalci

Negativne predstave o Albancima kao „mrziteljima Srba“ istoričarka Olivera Milosavljević navodi kao najraširenije i najstarije, budući da su se pojavile već u drugoj polovini XIX veka među mnogim autorima „bez naročite naučne ograde“. „Mržnja prema Srbima“ podrazumeva dva druga stereotipa: Albance koji su zbog te mržnje u stanju stalne borbene gotovosti i Albance koji tu borbu podržavaju novcem od šverca droge.

Domaći tabloidi periodično i uporno najavljuju nove srpsko-albanske ratove. Istraživanje o medijskim najavama kosovskih sukoba koje je Tragač sproveo, između ostalog, pokazalo je da u učestalim tabloidnim hipotetičkim ratovima, haosima, zaverama, terorističkim i bombaškim napadima postoje određene zakonitosti. Bilo da se radi o upadu u severni deo Kosovske Mitrovice ili prekidanju utakmice na potpuno drugom kraju Evrope, sukob provocira agresorska albanska strana, srpska strana je žrtva, a najveća zakonitost leži u tome da se nijedan od najavljenih događaja nije desio.

Neretka je pojava da tabloidi pokušavaju da dovedu u vezu „antisrpsko“ delovanje Albanaca sa „prljavim novcem“ čije poreklo najčešće bez ikakvih, a kamoli pouzdanih dokaza, tabloidi povezuju sa albanskom narko mafijom. To je slučaj bilo da se novcem sa albanske strane lobira za članstvo Kosova u Interpolu, plaćaju kazne fudbalerima ili uplaćuje novac srpskim novinarima. Sledeći isti trag mediji su skoro 10 puta povećali broj Albanaca u britanskim zatvorima, o čemu je pisao portal Raskrikavanje.

Albanci kao nezahvalni

Hronologija dešavanja u medijima početkom ove godine možda najbolje odslikava medijske predstave Albanaca kao nezahvalnih, onih koji zloupotrebljavaju „našu“ velikodušnost i provokativno seire nad tragičnom sudbinom Srba i Srbije. Problem nastaje kad se mediji uhvate u laži.

U februaru se u medijima pojavio snimak Albanaca koji pevaju u jednoj subotičkoj kafani. To je bilo dovoljno pojedinim medijima da zaključe da su pevali ratne pesme i „pozivali na pokolj Srba“. Kako se pisalo, „Subotičani su pobesneli kada su shvatili da ih provociraju oni za čiji su se opstanak na neki način borili“, a Telegraf je u naslovu dodao i polupretnju da „u srcu Srbije nama ovo ne treba“. Kada se ispostavilo da su pesme koje su tom prilikom pevane ljubavne i da je jedini sukob koji se pominje onaj između snaje i svekrve, mediji nisu reagovali.

Mart i godišnjica bombardovanja Jugoslavije donele su dve vesti.

Prva da se u Prištini tog dana rodila beba kojoj su roditelji dali ime Nato. Kako je ilustrativno dočarao Telegraf „roditelji su ga nazvali po Alijansi koja je 1999. godine izvršila agresiju na našu zemlju i ubila oko 2.500 nedužnih civila i vojnika“. Kada su iz Opštine Priština odgovorili da ne postoji dete registrovano pod tim imenom, mediji, sa izuzetkom RTS-a, nisu povukli spornu vest sa svojih portala.

Istog dana, kako je pisao Kurir, došlo je do „bezobzirne provokacije“ u Novom Sadu. Na Varadinskom mostu, mestu gde je pala prva žrtva bombardovanja, šest Albanaca raširilo je zastavu Albanije. Ipak, uprkos brojnim očevicima koje Kurir citira, ne postoji fotografija koja ilustruje događaj, niti ijedan validan dokaz, već je Kurir događaj ilustrovao slikom starom tri godine sa protesta u Skoplju.

Ovako pripremivši teren, aprilska šovinistička histerija koja je pratila izveštavanje o vlasnicima pekara albanske nacionalnosti nimalo ne iznenađuje.  Od prvih činjenično netačnih tvrdnji da se „vlasnik pekare slikao sa simbolom Velike Albanije“ (niti je vlasnik, niti je to nužno simbol Velike Albanije) do svinjske glave na automobilu vlasnika pekare sa pokličem „Ubij zakolji, da Šiptar ne postoji“ nije prošlo mnogo, a kao mantra se tih dana ponavljalo, kao i u slučaju prethodnih primera, da na „naše“ gostoprimstvo i poštovanje „oni“ odgovaraju provokacijama i pretnjama. 

 

Albanac – Srbin

Prebrojavanje krvnih zrnaca nije novina u domaćim medijima, niti se odnosi samo na Albance, ali se čini da albanski politički lideri uživaju poseban medijski tretman. Tako se za Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja već odavno u medijima „pouzdano“ zna da su Srbi, dok je najnoviji medijski „albanski Srbin“ i aktuelni kandidat za premijera Kosova Aljbin Kurti.

Na liniji starih predstava po kojima su Albanci „poarbanašeni Srbi“ ova misao je evoluirala i prilagodila se sadašnjem vremenu i okolnostima.

U potrazi za „naučnim“ objašnjenjem superiornosti Srba, mediji s vremena na vreme potpuno pogrešno interpretiraju rezultate najnovijih „istraživanja porekla“ po kojima su Srbi najstariji narod u Evropi ili po kojima „najmanje 60 odsto Albanaca na Kosmetu ima srpske gene“.  Zanemariće pritom naučnu činjenicu da ne postoji ništa slično albanskom ili srpskom genu, već se može govoriti samo o stepenu sličnosti genetskog materijala.

Iako na prvi pogled može delovati da se šovinistički orijentisani mediji ponašaju šizofreno – da sa jedne strane forsiraju sliku Albanaca kao mrzitelja Srba, dok sa druge dokazuju da od Srba vode poreklo – ova dva stereotipa o Albancima su potpuno komplementarna ako se imaju u vidu karakterna svojstva koja se tradicionalno pripisuju konvertitima („gori poturica od Turčina“).

„Obrnuti konvertiti“ – oni koji žele da pređu iz islama u pravoslavlje i da se odreknu albanske nacionalnosti dobrodošli su u medijima, a mediji ne prezaju ni da ih izmisle ako ih nema. Tako je portal Alo u martu pisao da se redakciji javio jedan Albanac iz Kosovske Mitrovice „sa samo jednom željom koja mu znači više nego išta – da pređe u pravoslavlje“. Kako je ispričao u svojoj ispovesti „od malena sam voleo i podržavao srpstvo i pravoslavlje, a osim mog imena, ne veže me ništa za muslimansku veroispovest“, te je poželeo da se zove Bogoljub. Kada je čovek čije su ime i fotografije upotrebili u tekstu demantovao sve ovo na svom Fejsbuk profilu i na nekoliko portala na albanskom jeziku najavivši tužbu, nijedan od medija koji je prethodno ovu informaciju preneo, nije objavio demanti.

Trajno rešenje za albansku zloupotrebu „naše“ širokogrudosti Informer je video u razgraničenju. Pravdao je to potpuno falsifikovanim istraživanjima Ujedinjenih nacija. Uprkos zdravom razumu i svim statističkim podacima, objavljen je tekst u kojem se tvrdilo da Albanci imaju skoro četiri puta veći prirodni priraštaj od Srba. Nažalost, istina je da UN i Srbiji (sa Kosovom) i Albaniji predviđaju pad broja stanovnika u godinama koje dolaze. Tako se čini da osim genetike imamo barem još nešto zajedničko.

Za kraj, nije na odmet citirati Kodeks novinara Srbije u kom se, u delu koji se odnosi na odgovornost novinara, kaže da je „novinarska profesija nespojiva sa širenjem bilo koje vrste: polnih, rodnih, etničkih, rasnih, socijalnih, ili verskih stereotipa. Predrasude koji novinari privatno imaju, ne smeju da budu emitovane /objavljene ni u kakvom kontekstu, ni otvoreno ni prikriveno.

Za FakeNews Tragač,
Danka Mihajlović