Čitali smo: „Razmisli još jednom“ Adama Granta

Poznati britanski fizičar Endru Lajn krajem prošlog veka pripremao se da pred svojim kolegama predstavi fantastično novo otkriće. Par meseci ranije otkrio je prve dokaze koji ukazuju na to da planeta može kružiti oko neutronske, mrtve zvezde koja je eksplodirala u supernovu. To bi značilo i otkriće prve planete van Sunčevog sistema.

Međutim, pred prezentaciju svojih ideja na kongresu astronoma Lajn je shvatio da proračune nije prilagodio činjenici da Zemlja oko Sunca putuje eliptičnom, a ne kružnom putanjom. Napravio je gotovo početničku grešku. Uprkos tome, odlučio je da održi prezentaciju i umesto predstavljanja dokaza, svojim kolegama je osramoćeno saopštio da je planeta koju je otkrio „upravo isparila“ nakon što je ponovo prošao kroz svoje kalkulacije. Salu su ispunile ovacije Lajnovih kolega.

Zbog čega su Lajnove kolege s ushićenjem prihvatile novosti o tome da velikog otkrića ipak nema? Odgovor na ovo ali i mnoga druga pitanja o načinu na koji razmišljamo pruža nam Adam Grant, profesor psihologije sa Univerziteta u Pensilvaniji, u svojoj novoj knjizi „Razmisli još jednom“, koja je u Srbiji dostupna u izdanju Lagune (prevod Saše Novakovića). Grantova knjiga govori nam o „snazi onoga što znamo da ne znamo“ i – kao u Lajnovom primeru – pokazuje nam da ne izgledamo manje kompetentno kada priznamo grešku, te da tako „dajemo primer poštenja i spremnosti da učimo“. Zapravo, Lajn je samo razmišljao u skladu sa svojim pozivom – kao naučnik. A kako vi razmišljate?

Da li razmišljate kao propovednik, političar, tužilac ili naučnik?

Na samom početku knjige Grant nam skreće pažnju na zanimljivo opažanje njegovog kolege Fila Tetloka koji je pre dvadesetak godina otkrio da dok razmišljamo i govorimo neretko ulazimo u uloge propovednika, tužioca i političara. Svaki od ova tri identiteta preuzimamo da bismo se lakše nosili sa trenutnim kontekstom rasprave i koristili različite alate ovih profesija.

  • Propovednik postajemo „kada su naša sveta uverenja ugrožena: propovedamo da bismo zaštitili i promovisali svoje ideale“.
  • Tužioci smo „kada prepoznajemo greške u rezonovanju drugih ljudi: iznosimo argumente da bismo im dokazali da greše i da bismo pobedili u raspravi“
  • Političari smo „kada želimo da dobijemo naklnost onih kojima se obraćamo: ulazimo u kampanju i lobiramo da bismo dobili podršku glasačkog tela“

Grant primećuje da će ljudi pre propovedati ispravnost, goniti one koji greše i tražiti podršku nego što će preispitati svoje stavove, razmišljanja i poglede na svet. Ako bismo ipak odlučili da napustimo obrasce ponašanja propovednika, političara i tužioca, s namerom da preispitamo svoja uverenja, otključali bismo novi način razmišljanja. Razmišljali bismo poput naučnika. Od njih se „očekuje da sumnjaju u ono što znaju, da radoznalo žude za onim što ne znaju i ažuriraju stavove na osnovu novih podataka“, piše Grant. Međutim, ima li vajde od naučničkog razmišljanja za nenaučnike?

Prema mišljenju Granta – i te kako ima. On nam u svojoj knjizi predstavlja nedavno sprovedenu studiju u kojoj je više od 100 osnivača italijanskih startap kompanija različitih delatnosti dovedeno u Milan na obuku, gde su podeljeni u dve grupe. Obuka je za obe grupe bila ista, s tim što su osnivači startapa jedne od dve grupe bili ohrabrivani da razmišljaju kao naučnici. Obe grupe osmišljavale su poslovne strategije, osluškivale potrebe potrošača i kreirale proizvode. Uz sve to, „naučnička grupa“ je kontinuirano bila podsticana da ažurira svoja uverenja. Epilog? Startapi osnivača koji su razmišljali poput naučnika u toj poslovnoj godini ostvarili su prosečan prihod od oko 12 hiljada dolara, dok su polaznici koji su obuku završili u drugoj grupi prosečno prihodovali oko 300 dolara. Isplati se razmišljati kao naučnik, zar ne?

Adam Grant (Ståle Grut/NRKbeta)

Šta je tajna najboljih prognozera?

Domaći mediji u proteklih godinu dana izneli su niz prognoza koje su se ispostavile kao netačne. Od toga da će se Bajden i Putin sastati u Beogradu, preko više najava napada na Srbe na Kosovu (1, 2, 3) do različitih prognoza kraja pandemije i broja novozaraženih. Tragač je zabeležio pogrešne prognoze profesora informacionih tehnologija Petra Kočovića, kao i neostvarene najave o kraju pandemije klimatologa Starčevića. Obojica su se prilikom prognoziranja oslonili na statističke podatke, što se i čini kao najlogičniji način za predviđanje različiih ishoda. Ipak, obojica su pogrešili.

Jedan od najpoznatijih svetskih prognozera, Žan-Pjer Božoma koji je uspešno predvideo da će Tramp biti republikanski kandidat za predsednika osam meseci pre nego što je to bilo poznato, verovatno bi koristio drugačiju strategiju od Kočovića i Starčevića. Božoma „više pažnje posvećuje faktorima koje je teško izmeriti i lako prevideti“, piše Grant. U slučaju prognoze koja se ticala Trampa ti faktori su bili: majstorstvo u manipulisanju medijima, prepoznatljivo ime i „glavno pitanje koje donosi pobedu“ – emigranti i zid na meksičkoj granici.

„Mnogo se može naučiti iz načina na koji prognozeri poput Božoma formiraju mišljenja“, piše Grant i skreće pažnju na studiju koju je sproveo njegov kolega Fil Tetlok, posvećenu faktorima koji doprinose izuzetnosti u prognoziranju. Prema toj studiji, „jedan činilac je gotovo utrostručavao moći prognozerskog uma“, a to je – piše Grant – „sposobnost čestog ažuriranja sopstvenih uverenja“. Najbolji prognozeri „imaju samopouzdane skromnosti da sumnjaju u svoj sud i radoznalosti da otkriju nove informacije“, piše on i zaključuje da je preispitivanje sopstvenih uverenja zapravo ključ dobrog prognoziranja.

 

Razmislite još jednom

Čini se da je autor celu poentu svoje knjige sažeo u naslov ali to ne umanjuje njenu vrednost. Manjak naučničkog razmišljanja i te kako je primetan u domaćem javnom diskursu i medijima, pa Grantova knjiga predstavlja svima korisno štivo. Recimo, najmlađi srpski prorežimski tabloid Objektiv objavio je u svom štampanom izdanju prikaz knjige „Razmisli još jednom“. Međutim, sadržaj tog ali i mnogih drugih glasila u Srbiji svedoči da ovdašnji novinari retko kad razmisle još jednom pre objavljivanja svojih priča. Lako se prepuste ulogama propovednika, političara i tužioca, pa gotovo neizostavno u medijima čujemo samo propovedi, optužbe ili lobiranje za nečiji interes. Na svu sreću, publici niko ne može oduzeti pravo na to da se stavi u ulogu naučnika i pre formiranja mišljenja o nekoj pojavi razmisli još jednom.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač

Ukratko

TOP 5 – LOKACIJA MANIPULACIJA
Fakenews tragac logo

Sumnjate u vest koju ste pročitali?

Pošaljite nam je. Proverićemo.

Sitemap